ВИЗИЈА СРПСКОГ
ПИЈЕМОНТА

(о модерном српском државотворном заједништву)

ИНИЦИЈАТИВНИ ОДБОР „СРПСКИ ПИЈЕМОНТ“
Градишка, на Сави, Република Српска, О.Б.

УВОД

Oд времена Цара Душана, када је српска држава, у територијалном смислу, била на свом историјском врхунцу, и практично обликовала своје правне (Душанов Законик) и верске темеље (уздизања Српске цркве на ранг Патријаршије), до формирања Југославије као колико-толико прихватљиве историјске формуле за решавање српског националног питања, српски народ је имао сталне успоне и падове у борби за очување како своје државности, тако и свог националног и верског идентитета.
  У историјском смислу, још је рано изрицати коначне судове о стварним узроцима и последицама крвавог разбијања друге Југославије, тим пре што овај процес још није завршен, евидентно је да је он српском народу донео не само велика страдања, неправду и понижења, већ је на најболнији начин поново отворио сву сложеност решавања српског националног питања. Без обзира што се југословенском пројекту од самог почетка, са српске стране, имало шта приговорити никада се не сме занемарити чињеница да је он све српске етничке просторе сместио у једну државу и тиме остварио вековни српски национални сан.
  Разбијањем Југославије, уз свестрано ангажовање тадашњих западних моћника, исцртане су нове границе на Балкану, којима је непознато време трајања и фиксирања, као и евидентним несналажањем тадашње српске интелектуалне, политичке и војне елите да у том транзиционом процесу и манипулацијама заштити легитимне националне интересе, српски корпус нашао се развејан у пет нових држава (Србија, Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег уситњавања и подела кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области. При томе, једино у БиХ, кроз Републику Српску, Срби би према изворном Дејтону, могли остваривати мањи степен људских и националних права, као и основне облике културног и верског организовања, али...
  Ситуацију је додатно искомпликовала чињеница да бивше владе у пост-петооктобарској Србији, као матичној држави српског народа, нису показивале увек довољан институционални интерес за положај својих сународника који живе на територији бивше СФРЈ, а камоли озбиљну иницијативу за њихово чвршће повезивање са матицом у оквиру могућности које пружа међународно право (међугранична и регионална сарадња, културни пројекти и сл.). Укидањем Министарства за дијаспору, наводно ради уштеда у буџету, тадашње српске власти показале су озбиљну националну некомпетентност, неодговорност и одсуство визије у решавању, разбијањем Југославије, изнова актуелизованог српског националног питања.

Нажалост, овај тренд су пратиле и водеће националне научне и културне институције српског народа, па чак и одређене структуре у САНУ (https://www.youtube.com/watch?v=t-k_x1eDqzs), или Друштву књижевника Србије, које су деценијама биле носилац и заштитник српских националних идеја и интереса. Те народне институције нису показивале ни минимум интересовања, ентузијазма, нити воље да своје потенцијале усмере у пројекте који би иницирали озбиљан приступ решавању положаја српског народа у региону. Последица тога јесте да се политички, културни, верски и материјални положај српског народа погоршавао свуда у региону, да се јединство српског националног бића додатно нарушавало српско-српским поделама и да савремену историју српског народа усмеравају и пишу вековни непријатељи кроз своје агентуре, или испоставе, које делују у оквиру различитих „демократских“, „грађанских“ и др. пројеката, иницијатива или организација (тзв. про-западни НВО сектор). Но, колико год су пост-петооктобарске Владе биле инфериорне на овај круцијални проблем Српског народа у целини, вишеструко више у другом или позитивно- успешном смеру вуче „Наполеонов лав“ у лику Александра Вучића, заједно са свим другим небројеним проблемима, које је затекао, како интерним тако и екстерним. Он је доказао да се и избалансирана спољна политика може успешно водити на дужи рок.
  У таквим околностима, као прворазредни национални циљ и Српски интерес, намеће се борба за очување јединства српског националног бића на Балкану, а зашто не размишљати и о глобалним размерама по угледу на Америчку нацију, што подразумева, како заустављање даљих подела у српском националном корпусу, тако и јачање српско-српских веза на просторима етнички насељеним Србима, a који данас припадају новоформираним балканским државама, уз поштовање њиховог новог међународно-правног статуса. (То се не односи на самопроглашено Косово)
  Захваљујући мудро-осмишљеној и национално одговорној државничкој политици председника Александра Вучића, Србија почиње да делује као права матична држава свих Срба, која брине о целовитости српског националног бића и културном и духовном јединству српских етничких простора.

  Иако дефинисање националних пројеката никада није захвалан посао, „Српски Пијемонт“ можемо представити као широку иницијативу за формулисање и имплементацију одрживе стратегије која има за циљ да омогући бољу сарадњу и обједињавање укупног српског националног, пословног, духовног, културног и територијалног потенцијала на Балкану, а у оквиру легалних решења заснованих на могућностима које допушта међународно право, посебно у области регионалног развоја и сарадње. Време и светске околности су „богом дате“ за инплементацију овог пројекта!
  Име пројекта је кованица изведена из историјског термина „Српски Пијемонт“, који се током друге полоине 19. века употребљавао за Кнежевину Србију као матицу која је покушавала да обједини српски етнички простор.
  Сама реч „Пијемонт“ уствари је назив италијанске краљевине Сардиније, која је половином 19. века као најразвијенија италијанска државица, покренула романтичарски процес уједињења Италије у једну нацију и државу. Тај процес је успешно окончан и око Пијемонта, као средишта, створени су савремена италијанска држава и нација. Од тада се реч „Пијемонт“, у преносном смислу, користи да означи средиште и жариште, око кога се окупљају носиоци борбе за национално ослобођење или реализацију неких друштвених идеја и јавних делатности.
  Како је средином 19. века Кнежевина Србија покушавала да спроведе сличан пројекат (нажалост не са таквим успехом), називана је „Српским Пијемонтом“, чиме се јасно истицала идеја јачања веза међу српским народом на просторима Балкана.
  Посебно је важно истаћи да пројекат „Српски Пијемонт“, нема дневно политичких амбиција, нити аспирације да буде модератор и једини мериторни субјект политичких процеса у региону, већ га можемо сматрати српском, патриотском, академском и НВО иницијативом, која ће дефинисаним програмским опредељењима помоћи и убрзати формулисање националне стратегије српског народа, која данас не постоји као опште прихваћен циљ.
  Како се ради о сложеним националним и друштвеним процесима, пројекат је своје циљеве, са временског аспекта, дефинисао као:
• Непосредне или краткорочне – који се могу реализовати у периоду до 5 година;
• Средњорочне, за чију је реализацију неопходно 5 до 10 година и
• Дугорочне, на којима се стрпљиво мора радити дуже од 10 година.
  Будући да се ови циљеви у времену одвијају континуирано, да се међусобно прожимају и један на другог делују дијалектички, њихово остварење одвијаће се фазно, а биће третирано кроз оперативне програме и планове чија ће реализација у многоме интерно зависити од кадровских, финансијских и техничких потенцијала пројекта, као и екстерних мондолошких процеса, садржаја и актера.
  Свесни сложености својих циљева и осетљивости политичког и историјског тренутка, Српски Пијемонт у садашњој фази предвиђа рад на следећем:
• анализи ситуације у којој се српски народ нашао након разбијања Југославије и формирања неколико нових држава, укључујући и оне на српском етничком етничком простору, са посебним освртом на стање људских, социјалних, верских, политичких и других права Срба у региону западног Балкана и перспективама развоја у садашњим околностима;
• утврђивању и дефинисању могућности који могу и требају бити коришћене за јачање привредних, културних, образовних, спортских и других веза међу постојећим српским политичким и државним ентитетима у региону;
• проучавању прописа о регионализацији и регионалном повезивању, (паралелним везама и сл.), које предвиђа међународно право и законодавство држава насталих разбијањем Југославије, будући да они дају правни основ за далеко већи степен, пре свега привредне и културне, повезаности српског етноса од оног који се данас остварује;
• константној едукацији, омасовљавању и приступању Српском Пијемонту, патриотских НВО организација, форума и националних већа, институција и појединаца у јединствену асоцијацију;
• усклађивању програмских и развојних докумената (Програма, Статута, пословника итд.) са напред наведеним како би се легално деловало на целом простору Балкана;
• неутралисању метода и поступака којима се константно (већ вековима) подстичу поделе у српском националном бићу и перманентан рад на брисању идеолошких, обичајних и других, вештачки изазваних, разлика на којима се те поделе заснивају и то кроз тзв. позитиван приступ који подразумева афирмисање етничког заједништва и духовног јединства српског народа;
• дефинисању основних циљева и њиховој класификацији према времену и доступности остварења;
• постепеном развоју неопходне организационе инфраструктуре за деловање на простору Балкана и промоцију идеја и циљева пројекта на свим просторима насељеним српском популацијом;
•лобирању идеја пројекта у целом свету, а посебно према и међу српском дијаспором;
• препорукама за однос и деловање националних и локалних медија према националном питању и историјским чињеницама везаним за положај српског народа;
• осталим активностима везаним за развој и реализацију циљева пројекта;   Нарочита пажња у тој фази посветиће се историјској димензији, односно пажљивом проучавању, упоредној анализи и налажењу заједничких именитеља у докуменатима, пројектима и државама који су се бавили овим националним питањима у ближој и даљој историји. Предмет анализе биће документи, као што су:
1. Законик цара Душана;
2. Начертаније (Илија Гарашанин);
3. Крфска декларација;
4. Документи из периода Краљевине Југославије;
5. Авнојевске одлуке;
6. СФРЈ (Титовa Југославијa), Меморандум САНУ, Програми политичких странака из Србије, Црне Горе и Републике Српске из 90. тих година;
7. СР Југославијa (тзв. Милошевићева Југославија)
8. Велика Србија – (Шешељ)
9. Беранска декларација (Деретић)
10. Остали мање познати документи (као Уједињено Српско Краљевство – Парошког и други)

  Пажљивим уочавањем сличности и разлика међу овим документима и пројектима у односу на природну тежњу српског народа да живи у заједништву, или бар чврсто материјално и духовно повезан, жели се избећи понављање историјских грешака, а њихово сагледавање кроз призму садашњег историјског тренутка и околности, посебно у односу на савремене глобалистичке процесе, омогућиће профилисање избалансиране националне стратегије какву жели створити Српски Пијемонт. Дакле, идеја водиља овог пројекта је формулисање одрживе стратегије која ће осветлити пут изградњи што чвршћих веза расцепканог српског националног корпуса и стварање услова за што већи степен њиховог поновног уједињења. Легимитет овој идеји носиоци пројекта налазе у природној и вечитој тежњи сваког народа на свету да живи у заједништву, као и чињеници да је насилним разбијањем Југославије то право српском народу одузето. Ниједно решење које ово не уважава не може се сматрати праведним, па самим тим ни трајно прихватљивим.

Иницијатива за овај пројекат датира још из 2008. године, од групе српских патриотски оријентисаних интелектуалаца и организација које су радиле на формирању и имплементацији стратегије „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“, документа који је непознат широј јавности, али који је битно утицао на заустављање, по жељи Запада, отпочетог преноса ингеренција и овлаштења Републике Српске на БиХ, као и заокружење српског ентитета у БиХ какав данас имамо.
  Посебан значај за коначно уобличавање стратегије и развоја пројекта „Српски Пијемонт“ имала је „Прва међународна научно-стручна конференција другог привредног и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“, (https://www.youtube.com/watch?v=33CTqXFIlKM) одржана 30.11.2013. у Градишци, на Сави, на којој је учешће узело више од 50 еминентних научних радника, академика, професора факултета, доктора наука и врхунских привредних стручњака патриотске оријентације. Генерално посвећена проналажењу модалитета за што чвршће културно, привредно, научно и свако друго повезивање Срба на расцепканом етничком простору у оквиру постојећих могућности, ова Конференција потврдила је значај и потенцијале овог пројекта, идејно га заокружила и научно верификовала.
  На конференцији су поред председника Иницијативног одбора овог пројекта, проф. др Винка Перића, активно учешће узели и проф. др Емил Влајки, тадашњи подпредседник РС, г. Стефан Каргановић, директор Историјског пројекта Сребрница, г. Џевад Галијашевић, експерт за безбедност и међународни тероризам, проф.др Раде Биочанин, академик СКАИН и многи други.
  Сумирајући изложено, приложене научне радове, као и пратеће дискусије, разговоре и сугестије, организатори „Прве међународне научно-стручне Конференције другог (привредног) и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“ уобличили су закључке који су били од одлучујућег значаја за коначно уобличавање пројекта „Српски Пијемонт“

  „Прва међународна научно-стручна конференција другог привредног и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“, како бројем учесника и квалитетом реферата, тако и беспрекорном организацијом скупа, показала је да, упркос пасивности водећих државних и буџетских научних институција када су у питању одговори на актуелни национални тренутак и дилеме које он намеће, у српском народу још постоји снажан научни и идејни потенцијал који може покренути српски патриотски дискурс у смеру очувања историјског и националног идентитета, што је предуслов опстанка српског народа на вековним животним просторима.
  Такође друга Међународна научна конференција, али са акцентом на безбедност, (https://www.youtube.com/watch?v=490Jh4THR0A&t=46s) коју је отворио градо-начелнии општине Градишка г. Зоран Адџић и трећа (https://www.youtube.com/watch?v=27CbO8HJVzQ&t=4s) којој је активно присуствовао и заменик амбасадора Руске федерације у БиХ, његова екселенција Алексеј Леодинович, су на својеврстан начин, стручна и научна верификација неопходности постојања једног озбиљног и квалитетног националног пројекта какав је „Српски Пијемонт“ који ће, лишен потребе остваривања дневно-политичких интереса, моћи квалитетно и патриотски да одговори на процесе глобализације и друге изазове које српском народу намеће XXI век.

  Постављајући пред себе врло комплексне и, у националном смислу, историјске циљеве, иницијатори пројекта Српски пијемонт полазе од неколико битних чињеница:
• Без обзира на унутрашње слабости, Југославија, није разбијена случајно, нити сама од себе, већ је процес њеног разбијања инициран, вођен и усмераван од стране одређених земаља и интересних група, као део ширих гео-политичких захвата којима су оне желеле остварити своје гео-стратешке интересе;
• Сви друштвени процеси (па и геополитички), без обзира да ли се дешавају спонтано или усмеравано, имају законитости по којима се одвијају, свој ток и ритам, као и последице и реакције на то што оне изазивају;
• Раније започети дезинтеграциони процеси, који су довели до разбијања Југославије, још нису завршени, а њихове последице као фактор друштвено-политичких дешавања биће присутне још годинама (можда и деценијама);
• Српски народ је највише изгубио разбијањем Југославије. Заустављање даље дезинтеграције, обнављање српско-српских веза и стрпљиви рад на стварању услова за ново уједињење су процеси од највећег националног интереса;
• Многа статусна питања Балкана, проистекла из нестанка Југославије, још су отворена или су само на почетку решавања;
  У том контексту „Српски пијемонт“ има и своју геополитичку димензију, што подразумева његово пажљиво сагледавање геоплитичких кретања и пројеката на Балкану, који ће у наредном периоду битно утицати на српско национално питање, а све због да их срби што спремније дочекују и из њих извуку највише, у смислу јачања институционалне повезаности у региону;
  Иницијатори „Српског Пијемонта“ имају јасну визију националних приоритета и редоследа потеза којима би се они свим релевантним чиниоцима пуно офанзивније наметнули као саставни део решења отворених статусних питања Балкана, а посебно Срба у њему;
  С тим у вези посебно треба обратити пажњу на чињеницу да Србија, као матична држава српског народа, за сада не користи све могућности које јој пружа опште прихваћено начело реципроцитета у међународним односима, како би везе са Србима у региону подигла на највиши ниво и како би бројне националне уступке које је учинила и чини бар у неколико компезовала. Пример за то је однос према тзв. Бриселском споразуму, који Србија прихвата и имплементира на своју штету, док тзв. „Заједница српских општина“ остаје мртво слово на папиру које још нема ни форму ни суштину. Такође, Србија, као гарант Дејтонског споразума, би требала заузимати више избалансираних односа према покушајима сужавања овлашћења српског ентитета, Републике Српске.
  Слична је ситуација са процесима тзв. регионализације чија је начела Србија прихватила и примењује их, али не захтева од оних који на тим процесима инсистирају да се они примењују и на Србе који су разбијањем Југославије остали ван матичне државе. Отуда се „регионализација“ углавном доживљава као део уходаног механизма који има циљ разбијање српског националног бића. Међутим, она нуди и потенцијале за институционално јачање српско-српских веза у региону, како са матицом, тако и међусобно.
  У оквиру постојећих геостратешких пројеката који се одвијају на овим просторима и који би могли значајно утицати на позиције српског националног корпуса, од посебног су значаја: • Европска иницијатива за повезивање земаља Западног Балкана. • Пројекат „Дунавска стратегија ЕУ“
• Пројекат формирање Евро-азијске уније, односно процес евро-азијских интеграција.   Србија је, као држава, активни учесник прва два пројекта и као таква мора много рационалније и озбиљније него до сада искористити могућности које они отварају у смислу регионалног повезивања, како би ојачала и унапредила економску, културну, верску и политичку сарадњу српских етничких простора из бивше СФРЈ. Иако се неправедне границе, које данас деле српски народ, не могу, бар за сада, избрисати, оне се могу учинити много подношљивијим. У том контексту „Отворени Балкан“ са нашег аспекта има пуну и максималну подршку, а слободно мжемо рећи и највеће већине српског народа РС и ФБиХ.
  „Српски Пијемонт“ искористиће своја сазнања да владама Републике Србије и Републике Српске, као и другим државама насељеним Србима, укаже на могућности које ова два пројекта отварају с циљем подизања српско-српских веза на виши ниво и спреман је пружити сву помоћ у том смислу.
  Пројекат Евроазијске уније практично је један од одговора Путинове Русије на процесе европских и транс-атлантских интеграција. Пројекат је 2006. године најавио његов идеолог, професор Игор Панарин и тада је на Западу иронично коментарисан као утопија. Но, Евроазијска економска унија (ЕАУ) званично је успостављена 01.01.2015. године, што само показује са каквим гео-политичким амбицијама се Русија враћа на светску политичку сцену.
Иако тренутно не постоји географска повезаност, професор Панарин је Београд видео као једну од четри престонице новог савеза (уз Санкт Петербург, Кијев и Алма Ату) и Србији је учињена одговарајућа понуда. Без обзирана то што то, можда, некима у овом тренутку не изгледа као реална политичка опција, само отварање ове могућности од великог је значаја за бољи третман српских националних интереса код оних који креирају гео-политику на овим просторима. Отуда ће развој тог пројекта битно утицати на могућности решања српског националног питања.
  Такође, руски енергетски пројекти, као и руски инввестициони капитал, као и кинески, прилика су за додатни подстицај јачању српско-српских веза у региону кроз развој привредних иницијатива и пројеката.
  За разлику од три претходно наведена пројекта, који отварају простор и за већи степен интеграције српског етничког простора у односу на тренутни, постоје и процеси са супротним дејством, од којих се, у геостратешком смислу, могу апострофирати следећи:
• наговештаји стварања тзв. Природне Албаније, што је софистицирано име за тзв. Велику Албанију, која подразумева не само даље дробљење и отимање српских територија, већ и стварање кризног жаришта са опасним последицама по регион;
• константни покушаји смањења овлашћења Републике Српске, како би се наводно омогућио ефикаснији рад институција БиХ
• масовни прилив избеглица са Блиског Истока на територију Балкана, као плацдарма за Западну Европу, познат као тзв. „мигрантска криза“, који утиче не само на промену демографске слике европског континента, већ изазива и политичку и безбедносну нестабилност.
  Због тога се онима који креирају гео-политичке процесе на овим просторима мора константно указивати да јачање српско-српских веза у региону не мора увек бити претња њиховим стратешким интересима, већ да може бити комплементарно са њима. При томе, то показивање мора бити у служби националних интереса. Он се најбоље може постићи националном стратегијом која треба јасно да дефинише циљеве и приоритете, а за какву се залаже Српски пијемонт.

  Повезујући вековна историјска искуства српског народа са догађањима који су пратила разбијање Југославије као његове заједничке државе, академско језгро пројекта Српски пијемонт констатује да је склоност српског народа ка поделама по разним основама једна од негативних историјских константи која прати вековно битисање Срба на овим просторима. Оно што се обично назива „традиционалном српском неслогом“ имало је кроз историју за последицу пропаст многих национално важних државних пројеката и друштвених иницијатива, и негативно је утицало на способност српског народа да успешно промовише и брани своје легитимне националне интересе.
  Отуда је константна борба за превазилажење српско-српских подела, као и афирмација јединства српског националног бића, основни услов не само за реализацију битних националних идеја и пројеката, већ и за опстанак српског народа у целини. Свест о томе мора бити присутна на свим просторима Балкана који су насељени Србима. Утолико пре што је данас препознатљиво да се многе од тих подела иницирају, обликују и усмеравају у страним центрима моћи као део деценијских геостратешких пројеката. Ниједан национални пројекат који у довољној мери не уважава ову чињеницу не може бити успешно окончан, те ће пре или касније, завршити на сметлишту историје.
  Пажљиво изучавајући вековне српско-српске поделе и њихове трагичне последице недвосмислено се намеће закључак да без превазилажења њихових историјиских, идеолошких, политичких и социјалних узрока не може бити било каквог националног опоравка.   Као најбитније полуге српског националног корпуса које могу допринети превазилажењу српско- српских подела „Српски Пијемонт“ види:

  Актери политичког живота који делују на српским етничким просторима у земљама насталим из бивше СФРЈ (Србија, Република Српска, Црна Гора, Хрватска, Македонија и непризнато Косово), као изабрани представници српског народа, морају успоставити много већи степен сарадње и координације политичког деловања, иступања и усагласити минимум општих националних интереса који мора бити изнад било какве политичке комбинаторике.
  Иако нема аспирација да улази у актуелне политичке сфере „Српски Пијемонт“ ће се, у оквиру својих активности, трудити да актерима политичког живота на српском етничком простору, без обзира у којој земљи се територијално налазе и да ли припадају власти или опозицији, константно указује на потребу борбе против подела и значај јачања свесрпског јединства, јер у овом историјском тренутку политичке елите не само да не чине довољно на превазилажењу постојећих подела, већ их често и саме подстичу зарад политичких или материјалних интереса, својих или туђих.
  Од када је 1219. године, Српска правослана Црква добила аутокефалност и достојанство/ранг Архиепископије, а Свети Сава од стране цариградског патријарха (Манојла I) рукоположен за „архиепископа српских и приморских земаља“, Црква постаје стожер духовног јединства српског народа, чувар традиције и саставни део националног идентитета. Отуда су они који су имали циљ овладавање и контролу над српским етничким простором увек нападали Српску Цркву, која је ширећи јединство у православној вери, била не само центар духовности већ и извор националне регенерације кроз векове искушења у којима је српски народ бранио или изнова освајао своју слободу и национално достојанство. У том смислу СПЦ је увек делила судбину свог народа, сва његова страдања и искушења, а тако је и данас када се СПЦ суочава са бројним нападима, од рушења верских објеката, преко физичког прогањања свештенства и верника, све до покушаја мењања канонских начела и изазивања раскола унутар Цркве.
  „Српски пијемонт“ посебно опасним сматра покушаје политизације Цркве од стране појединих политичких структура које своје одлуке покушавају да „покрију“ црквеним ауторитетом. То представља додатни притисак на СПЦ који за последицу може имати слабљење њене духовне снаге и моралног кредибилитета, и поклапа се са јачањем оног крила унутар СПЦ које је спремно да се одрекне Светосавља и Косовског завета зарад приближавања ватиканским погледима на хришћанство. „Српски пијемонт“ верује да ће црквени великодостојници наћи начин да се одупру оваквим притисцима и да ће СПЦ остати оно што је била вековима – извор духовног јединства и националне регенерације српског народа, без обзира где он живео и са каквим се тешкоћама сусретао.
  Без обзира што подаци о броју српске дијаспоре варирају у зависности од методологије и приступа том питању, може се прилично поузданим сматрати податак да број Срба који живи ван српских етничких простора износи више од 5 милиона. Догађаји током 90-тих, а посебно током бомбардовања СР Југославије, показали су да они представљају значајну снагу и патриотски ресурс на који се српске земље могу ослонити, посебно у случају помоћи у провођењу националних пројеката. Њене организације и удружења у многим земљама имају значајан лобистички, па и политички утицај и свакако могу бити снажан промотер борбе против подела у српском народу и неопходности јачања српско-српских веза на свим нивоима.
  „Српски пијемонт“ сматра значајним потенцијале српске дијаспоре у превазилажењу међусрпских подела и реализацији пословних, културних, политичких и других пројеката од значаја за јачање српско-српског јединства у региону Балкана.
  Неке од организација српске дијаспоре у западним земаљама, после првог разговра су прихватиле пројекат „Српски Пијемонт“, неке су у фази приступања, при чему он остаје отворен и за све остале који садашње стање српског националног корпуса не сматрају коначним и задовољавајућим.
  Будући да су током историје српског народа међудинастички односи српских краљевских породица били узрок бројних и често трагичних националних подела, пројекат „Српски пијемонт“ сматра да би уравнотежење односа међу њима значајно допринело превазилажењу интерних подела у српском националном корпусу.
  Иако Србија већ више деценија функционише као република, идеја монархије као облика владавине још живи код дела српске популације и у неким интелекуалним круговима. Током деведесетих година прошлог века, у време обнове вишестраначја у Србији, монархизам је био саставни део политичких програма неких утицајних политичких партија, а од 2001. године када је тадашња влада СР Југославије вратила у посед династије Карађорђевић „Бели Двор“, престолонаследник Александар II са породицом стално је настањен у Србији.
И династија Обреновић има своју наследну линију и свој Крунски савет, и ако та тема није довољно истражена у српској историографији.
  „Српски пијемонт“ сматра да би у оквиру постојећег републиканског уређења у Србији, као матици српских земаља, требало омогућити живот и достојанство обе српске краљевске династије које имају своје несумњиве линије: Карађорђевића и Петровића. Српске краљевске породице, пре свих династија Карађорђевић, могу својим добрим везама са европским „племством“, створеним поред осталог и на одрицању и жртви српског народа, значајно помоћи међународној популаризацији идеје о неопходности јачања српско-српских веза на простору Балкана.

  Када се говори о српским поделама, не може се заобићи она која већ деценијама оптерећује српско национално биће, а настала је као плод политичких манипулација Титовог режима везаних за историјски третман равногорског покрета и трагичну судбину генерала Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини током II светског рата.
  Ничим не умањујући антифашистички карактер партизанског покрета, мора се истаћи да и немачки и савезнички извори указују на чињеницу да су до краја 1943. године ЈВУО а не партизани били главна опасност по немачку окупациону силу на територији Србије. Ипак, у расплету југословенске ратне драме, захваљујући закулисним политичким играма, пре свега Енглеза, Дража Михаиловић је гурнут на маргине борбе за ослобођење од нацизма, а затим препуштен комунистима који су га прогласили за колаборационисту, ухапсили и након суђења по кратком поступку стрељали. Током судског поступка, који је био само јуристичка фарса, генерал Михаиловић је био проглашен кривим за 8 од 47 тачака оптужнице и осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је изречена 15. а извршена 17. јула 1946. године, што најбоље говори о суштини тог процеса. Гроб генерала Михаиловића и данас је непознат.
  Трагична судбина генарала Михаиловића произвела је дубоке поделе у српском народу, нарочито након што су га 1948, за заслуге у борби против фашизма и спасавању америчких пилота, САД одликовале орденом Легија заслуга првог степена, што је највиши амерички орден намењен странцима. Говорећи о њему Владика Николај Велимировић је у храму Христовог васкрсења у Чикагу 18. јула. 1954. рекао: „Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“
  Након ступања на снагу Закона о рехабилитацији 2006. године, Војислав Михаиловић, унук генерала Михаиловића, поднео је захтев за његову рехабилитацију, спорећи ток и правичност судског поступка. Захтев су, 26. фебруара 2009. године, подржали Српска либерална странка (предвођена академиком Костом Чавошким), Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, и професорка међународног права др Смиља Аврамов.
  Након вишегодишњег процеса, трочлано Веће Вишег суда у Београду 15.05.2015. је објавило да је поништена пресуда Врховног Суда ФНРЈ од 15.07.1946. године која се односи на Михаиловића, и прогласило ништавним све њене правне последице. Током рада на овом предмету Судско веће је непобитно утврдило да Михаиловић није имао правично суђење, како по данашњим тако и по ондашњим стандардима, а у образложењу свог става позвало се на низ чињеница од којих наводимо следеће:
• Михаиловићу је било ускраћено право на браниоца током истражног поступка, а браниоце је први пут видео четри дана пре подизања оптужнице;
• Током суђења браниоци су са окривљеним могли разговарати само пет пута;
• Осуђени није имао право на жалбу, већ само на Молбу за помиловање, а стрељан је само два дана након изрицања пресуде;
• Политбиро КПЈ, као највиши партијски орган одлучивао је да ли ће суђење бити јавно или тајно, а високи партијски функционери Ђилас и Ранковић директно су се мешали у рад тужилаштва које је заступао Милош Минић, високи функционер нове власти;
• Суђење се одвијало у неразумно кратком року, а у поступку је коришћено мноштво фалсификата.
  Иако је Судско веће Вишег суда у образложењу посебно нагласило да се није бавило утврђивањем чињеница и извођењем закључака да ли је Драгољуб Михаиловић био ратни злочинац или не, већ, сходно Закону о рехабилитацији, само оценом правичности судског поступка и његове политичке обојености, реакције српске јавности на ову одлуку још једном су показале да је трагична судбина генарала Михаиловића била узрок озбиљне поларизације у српском народу која је временом попримила размере идеолошког сукоба.
  У том смислу, „Српски пијемонт“ сматра да одлука о такозваној рехабилитацији генерала Михаиловића представља историјску прилику за превазилажење једне од најдубљијих подела која је деценијама разједала српско национално биће. Осуда генерала Михаиловића као сарадника окупатора из идеолошких разлога није нанела неправду и штету само њему и равногорском покрету, већ и целом српском народу, јер је правило лажну равнотежу између Срба и неких других народа у окружењу, који су фашизам прихватили као идеологију и по том основу формирали своје марионетске државе и режиме.
  Српски народ може и мора бити поносан на чињеницу да је током Другог светског рата имао два аутохтона анти-фашистичка покрета (равногорски и партизански) која су се, иако идеолошки међусобно супростављена, борила против нацистичке окупације. То показује да српски народ никада није прихватио ни фашистичку окупацију, нити њихову идеологију, што је заједнички именитељ равногорског и партизанског покрета. На томе треба градити јединство а не поделе једног народа, а одлука о такозваној рехабилитацији генерала Михаиловића ствара и формалну основу за такав приступ.
  У том погледу, „Српски Пијемонт“сматра изузетно значајним став СПЦ који је изрекао патријарх Иринеј да рехабилитација може имати огроман значај за српски народ, јер може ставити тачку на идеолошке поделе Срба на четнике и партизане. „Време је да историју препустимо историчарима, а да српски народ престане да се дели само на основу тога ко је некад којим путем пошао“ – поручио је српски патријарх. Заиста!

  „Српски пијемонт“ је замишљен као слободна патриотска НВО асоцијација која популаризује идеју о неопходности што чвршћег повезивања Срба у региону на свим нивоима, али у оквиру могућности које допушта или предвиђа међународно право и законодавство земаља региона у којима Срби живе као мањине или правно непризнати ентитети.
  Њени чланови могу бити друштвене, привредне, културне, спортске и друге организације, слободне асоцијације и пунолетни појединци, који прихватају њена програмска начела и статутарне одредбе.
  Политичке организације које постану чланови или учествују у реализацији овог пројекта морају уважавати чињеницу да „Српски пијемонт“ нема директних политичких аспирација, не заговара насилне промене граница, нити жели партиципирати у власти, а пројекат ће уважити реалност њиховог политичког деловања и програмских циљева.
  У оквиру свог деловања „Српски пијемонт“ помагаће све иницијативе, идеје и активности које могу помоћи јачању српско-српских веза у региону, а посебно оних регионалних и међуграничних пројеката, који ће помоћи бољем протоку људи, информација, робе и капитала међу српским етничким просторима на Балкану.
  У том смислу посебно се актуелизује:
• Јачање пословних и привредних веза српских субјеката у региону;
• Јачање културне и спортске сарадње кроз организацију регионалних манифестација са српским префиксом;
• Верског зближавања Срба заједничким учешћем у црквеном животу;
• Константна борба за већи степен људских, политичких и грађанских права људи из српских етничких простора бивше СФРЈ;
• Заједничко обележавање регионално-значајних историјских датума;
• Јачање и повезивање регионалних медијских пројеката на српским еничким просторима.
  Наравно, постоје и бројне друге активности за директно подстицање јачања српско-српских веза на Балкану, али су горе наведене од највећег значаја. То се посебно односи на јачање пословних и привредних веза српских субјеката у региону, за шта постоје неискоришћени потенцијали, као и међународно прихваћен оквир предвиђен бројним регионалним и европским пројектима. Чињеница да су Срби, у овом историјском тренутку, народ са највећом популацијом ван земље матице на Балкану, јесте национална трагедија, али као и свако друштвено стање има и неке компаративне предности. Српски етнички простори наслоњени на осовину Србија-Република Српска представљају значајан тржишни, привредни, инвестициони и развојни потенцијал за чије регионално повезивање и коришћење главну сметњу представља недостатак одговарајућих иницијатива.
  У том смислу „Удружење послодаваца Републике Српске“ (https://www.youtube.com/watch?v=uHMLfp9kByk&t=333s), као један од колективних оснивача пројекта „Српски пијемонт“ има конкретне економске анализе и идеје како на најбољи начин подстаћи јачање трговинских, привредних и инвестиционих веза српских етничких простора, што ће бити база и за јачање свих осталих облика повезивања.

  Пројекат „Српски пијемонт“ је искрена патриотска иницијатива којој је циљ да инспирише и мобилише све расположиве националне ресурсе у покушају налажења адекватног одговора на ситуацију у којој се нашао српски национални корпус након насилног разбијања СФРЈ.
  При томе, Срби као народ морају реално узети у обзир чињеницу да су током историје са животне позорнице нестале и много веће и организованије цивилизације него што је наша. Судбина Маја, Инки, или у новије време северно америчких Индијанаца или Абориџина, није немогућ сценарио за српски народ у временима која долазе. Сведоци смо времена у коме човечанство улази у отворену борбу за животне ресурсе и српски народ мора бити свестан да би неки велики и моћни народи радо видели српске животне просторе без Срба. Затварање очију пред том чињеницом и свесно преусмеравање пажње од тих демографских, економских, социјалних и других показатеља који на то указују, озбиљан је грех неких корумпираних српских „политичких елита“ према сопственом народу.
  У таквој ситуацији, саборност, односно једништво, српског народа око основних националних приоритета намеће се не само као потреба, већ и као услов опстанка српског народа на свом вековном животном простору. А први корак ка томе је дефинисање основне националне стратегије, заустављање даљих подела у српском народу и јачање међусобних веза српских етничких простора, у границама права. Управо то су приоритетни циљеви пројекта „Српски пијемонт“.
  Отуда је, поред осталог, овај пројекат и својеврсни отворени институционални позив на мобилизацију свих академских, интелектуалних, медијских и других националних потенцијала, као и за хоризонтално повезивање и чвршће вертикално организовање свих патриотских иницијатива, организација и учесника у политичком животу, како би се формулисала адекватна, одржива и применљива национална стратегија.
  Културне вредности једног народа и његов научни потенцијал играју веома важну улогу у профилисању сваке националне парадигме, па и српске. И српски народ има утврђене културне обрасце и доказан допринос светској културној, научној и духовној баштини, па и на основу тога има могућност и право да покрене процес конституисања свога заједништва и нације.
  рпски народ, а пре свега његова научна, културна, политичка и економска елита, има националну обавезу да помогне у реализацији процеса који је у том смислу, а у границама политичких могућности покренуо председник Вучић и свој део одговорности за њихову реализацију.
  Циљ овог документа није величање једног или минимизирање других народа, већ објективан приступ потреби довршетка конституисања српског народа као последица историјског, социолошког, културног, верског и демографског развоја српског народа.
  Ово питање постаје посебно важно данас, када после више деценија, под мудром државничком политиком Александра Вучића, Србија поново почиње да делује као права матична држава свих Срба, без обзира где живе и стара се о очувању културног и духовног јединства. српског народа на целом његовом животном простору.
  С обзиром на постојеће историјске околности (диверзификација српских етничких простора у више балканских држава), конституисање и заједништво српског народа отвара простор за одређену врсту правне централизације у националном приступу, без које нема опстанка српског народа на Балкану.
  Насупрот томе је наставак дезинтеграције српског националног бића кроз облике лажних „демократских процеса“ и облике злоупотребе разних тзв. „Индивидуална права“ која велике силе користе за уништавање и асимилацију тзв непослушни народи.
  Постојећи геополитички процеси и предстојеће околности финала Трећег светског рата могу помоћи интересима српског народа да интегрише српски етнички простор и оствари своје интересе, ако не у свету, онда свакако на Балкану. Иницијативе председника Вучића, попут неговања и развоја специјалних односа са Републиком Српском или „Мини Шенген - Отворени Балкан“, показују да за то није потребна промена граница, већ визија и нова национална енергија.
  Дакле, питање конституисања заједништва српске нације није само теоријско питање, а за разлику од неких других аутора са ових простора, сматрам да је концепт нације и данас актуелан у савременој Европи. Напротив, он остаје моћан инструмент друштвене кохезије, посебно у светлу кризе водећих наднационалних европских институција.

  Идејни творац и председник Иницијативног одбора овог пројекта је: Академик Проф. Др Винко Перић, као председник Удружења приватних послодаваца РС, коме су у обликовању и разради концепта помагали и раде, велики број патриотских институција, НВО организација, академија, академика, научних радника и грађана са расцепканих територија српског националног корпуса који се континуирано придружују овој идеји.

Градишка, на Сави 15.09.2022.