О томе ко су и шта су ротаријанци Винко је добио тачне информације из чистог Српског извора разговарајући са истакнутим Српским ротаријанцем др Момчилом Павловићем, историчарем из Београда: https://youtu.be/dIp4hAwOKbg о коме ћемо нешто више рећи касније.
  Упознавање и дружење је започето у ратним околностима, а настављено у приликама и неким заједничким активностима, као што је гостовање у Градишци на јавној трибини коју је организовао Општински одбор Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ из Градишке које је тада водио г. Слободан Наградић. Тада се г. Павловић као историчар бавио проучавањем ротаријанског покрета у Србији и Југославији.
  С обзиром на чињеницу да је Проф. др Винко Перић упознао Проф. др Момчила Павловића, који је данас уважени и признати Српски историчар и ван граница Србије, Директор Института за савремену историју Србије у Београду, управо посредовањем г. Слободана Наградића, то сматрамо пожељним и сврсисходним да на овом месту кажемо неколико речи и о том човеку, кога је Винко упознао 1992. године и до данас су добри пријатељи и сарадници, што се ретко дешава међу Србима.
  Г. Слободан Наградић је професор филозофије и социологије, био је на политичким функцијама у предратном Сарајеву у органима и институцијама Савеза комуниста, те да је у рату ангажован као новинар Српске новинске агенције у Бањој Луци, као шеф њеног дописништва. Он је био и остао једноставан човек, понекад и непотребно чврст у својим ставовима, да не кажем принципијелан и упоран. Иначе, његова породица, супруга и два сина, избегли су у Градишку из Сарајева, а пошто се тад није могло доћи до његове родне Дервенте, породица му је дошла у Градишку и ту се некако сместила. Супруга му је радила као професор историје у Градишци, а он је био на радним и ратним обевезама у Бањој Луци.
  Винко каже да му је нај теже пронаћи сличне људе за дугогодишње пријатељство, без неког посебног интереса, какав је Слободан, ако већ не може пронаћи сараднике за бизнис поготово у последње време. Винко је нудио Слободану да буде Директор и Главни и одговорни уредник Телевизије ВИКОМ, али је он то све одбијао правдајући да је њему најважније да има слободу деловања и времена да ради оно што највише воли. Једном приликом кад му је нудио неки пословни ангажман он је то одбио с оправдањем да му је циљ да напише десет књига па ће му се тек онда јавити за пословну сарадњу. У међувремену је он, колико смо обавештени, написао и педесет књига, али се још није „опаметио“ јер и даље га не занимају паре нити бизнис за разлику од Винка. У последње време је активан сарадник и светао пример у односу на доста „трутова“ у Академији наука и уметности Републике Српске. Ради на изради Енциклопедије Републике Срспке. Све у свему, необичан, коректан али добар човек!
  Пошто је и Проф. др Момчило Павловић сличан Слободану теме за разговор су увек биле у функцији интереса Српског народа и националне ползе на Балкану. Као патриотски визионар какав је и Винко, предлагао је да после рата треба стварати јаче пријатељске везе са посебним НВО интернационалним организацијама и грађанима интелектуалцима (мимо политике) и са Истоком и са Западом. Тако је у једном периоду софистицирања и одбране Републике Српске, Момо предложио да Винко са својим пријатељима у Бањој Луци покрене и „Ротари клуб“ који би се после конституисања налазио организационо под Источним Ротари дистриктом - Београд.
  Пошто је Винко из Београда пословно послат у БиХ са циљем да се једног дана врати у Београд као Матицу Српског националног корпуса на Балкану ту је идеју Винко прихватио и убрзо пронашао свога великог пријатеља Др Момчила Бијуковића који је лечио од штитне жлезде Винкову супругу Драгицу Перић.
  После годину дана карте су за Винка и још пет чланова међу којима је Проф. Др Ненад Новаковић, биле потпуно отворене и њих пет је напустило патриотске дилетанте, без обзира што су сви интелектуалци.
  Ово је иначе добра међународна полуотворена организација јер се јавно бави и хуманитарним радом и интерном едукацијом из разних области друштвеног живота и рада.   Један од кодекса је и чланство само једне особе из једне струке или науке осим новинара, који из своје струке држе по једно предавање на једном састанку, како би се и други упознали са том струком. Овакав кодекс је поставио зачетник из Чикага Паул Харрис, адвокат, који је организовао и основао први Ротари клуб 23. 02. 1905. Он је дошавши у Чикаго стално излазио на ручак у један добар ресторан и после одређеног времена му је постало досадно. Упозна кројача и онда се са њим стално дружио док им није постало досадно и потражили су трећега али различите струке од њихових итд...