Драга Браћо, цењени пријатељи, Хелмско-Балкански простори у транзиционом времену обилују поплавом: дезинформација, медијских и других манипулација, обмана, лажи, превара, нео-либералних односа и понашања, неуређених држава, система, закона, квази вредности, неморала, меритора и политичких дилетаната!
  Транзиционо неприпремљених и неосвештених особа, неспособних, необразованих и нестручних, тврдоглавих и неинформисаних, уплашених, кукавица, нерадника, примитиваца, далтониста, дилетаната, шићарџија, превараната, лопова, лицемера, полтрона, неверних тома, љубоморних, завидних, неодговорних и неморалних!
  Но, пoдсетимо се како су кроз историју пролазили људи који су доказивали да је земља округла. Ноје када је правио барку. Исус нову религију. Тесла када је предлагао и мењао нови систем ел. струје итд... У том контексту слично пролазе и људи попут Проф. Др Винка Перића који се никада не мире са постојећим и увек иновативно траже и трансцендентално учествују у бољој садашњости и сигурнијој будућности: https://youtu.be/hl3LCLoMRYY
  2008 . године се група стручних и способних Србских патриота храбро упустила у практичну проверу већине наведених проблема на Хелмском полуострву, користећи управо, нове и модерне демократске стратегије и акције, а посебно ресурсе Српске Напредне Странке Републике Српске и медијске услуге патриотске (ВИКОМ РТВ, Бања Лука, Република Српска). Постигнути су почетни резултати или темељи мултидисциплинарних активности од непроценљиве вредности за Српски народ и Републику Српску, али није још време да се све о томе јавно говори, изнећемо у јавност само битно.
  Једна од успешно имплементираних стратегија је и "Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања", која је рађена по западним скривеним стратегијама, тј. демократско-политичко-медијским средствима и принципима "демократског" запада. Фид бек или једна од предвиђених последица ове имплементиране стратегије је Културоцид и Етноцид, који су извршиле без разлога унитарно-централистичко-бошњачко-Босанске БиХ организације: ЦИК, РАК и СУД БиХ на челу са директорима Муслиманима-Бошњацима: Суадом Арнаутовићем, Кемалом Хусеиновићем и Неџадом Поповцем над Српским медијима ВИКОМ РТВ, Српском Напредном Странком Републике Српске и њеним Председником Србином Академиком Проф. Др Винком Перићем. Овај Етноцид је евидентиран од релевантних институција са Запада и укомпонован је у мондолошке стратегије и интересе. Научни рад на ову тему је прихваћен и потврђен на Међународном научном скупу у Бања Луци 19.10.2013. године, и објављен у зборнику радова "Како превазићи говор мржње", УДК 316.647:32.019.51 (497.6) страна 209-223., a одржана тада друга Међународна конференција која је финансирана од стране Холандске Владе: https://youtu.be/RuPVUnq-AAE. 2024. г. је на ову тему од западњака плаћена још једна сесија на ову тему „Говора мржње“. Постигнутим резултатима смо отворили очи неким странцима и од те 2008. године полако се окреће део светског мнијења у нашу корист. Ми смо практично доказали да већина политичких потеза зависи од наших Српских политичара и да у већини случајева поседују неке карактеристике са почетка или врха овог текста. Али политичаре и власти остављамо историји и својим транзиционим проблемима, јер се наш први политички напредњак на Балкану "Дон Кихот" Винко Перић не бави политиком од 2018. године. https://youtu.be/zTK5pDTNNU0
  Друга последица ове стратегије према великом Његошу да "Удар нађе искру у камену" је убрзала и додала снагу патриотским научно-стручним радницима, коректним патриотским привредницима, у оквиру другог и трећег НВО сектора да покрену, наставе, обједине и осавремене све добре идеје: Гарашанина са „Начртанијем“, Краља са „Краљевином Југославијом“, Тита са „СФРЈ“, САНУ са „Меморандумом“, Парошког са „УСК“, Милошевић – „Србија и Црна Гора“, Шешеља – „Велика Србија“, Деретића – „Беранска декларација“, Вучића и Раме са практично започетим „Отвореним Балканом“, а све у оквиру темеља овог "СРПСКОГ ПИЕМОНТА" – Патриотског пројекта за будућност и идејног творца Проф. Др Винка Перића, у Светлу „Српског света“. Ради се о чврстом хоризонталном и вертикалном организовању и повезивању невладиног, привредног и научног сектора Српског националног корпуса на "Хелмском полуострву", што се уклапа и подудара са Вучићевим "Отвореним Балканом" и „Српског света“. https://youtu.be/UVF04TP0qpg
  Шта Више ова група интелектуалаца и патриота је покренула и Алтернативну Владу у сјени. У почетку Републике Српске а касније "СРПСКОГ ПИЕМОНТА" о чему можете прочитати више на посебној веб страници: "АЛТЕРНАТИВНА ВЛАДА" https://vinkoperic.com/lang_sr/srpska_vlada.php

- Српски Пијемонт – Западни Балкан (1) https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-1
- Српски Пијемонт – Западни Балкан (2) https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-2/
- Српски Пијемонт – Западни Балкан (3) https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-3/
- Српски Пијемонт – Западни Балкан (4) – Перић интервју https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-4-peri-intervju/
- Српски Пијемонт – Западни Балкан (5) – Перић интервју II https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-5-peri-intervju-ii/
- Српски Пијемонт – Западни Балкан (6) https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-6/
- Српски Пијемонт – Западни Балкан (7) – Безбедносни аспект - https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srpski-pijemont-zapadni-balkan-7-bezbednosni-aspekt/
- Академик Проф. др Винко Перић интервју - СРПСКИ ПИЈЕМОНТ И ИЗБОРНА ГОДИНА У БИХ https://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/akademik-prof-dr-vinko-peri-intervju-izborna-godina-u-bih/
  На бази разних интерних и екстерних кþнсултација и закључака са Научних конференција (јавних и конспиративних) дошли смо до првог полазног нашег документа који смо отштампали у виду кратке Брошуре и који га интегрално износимо у јавност.

  Oд времена Цара Душана, када је Српска држава, у територијалном смислу, била на свом историјском врхунцу, и практично обликовала своје правне (Душанов Законик) и верске темеље (уздизања Српске цркве на ранг Патријаршије), до формирања Југославије као колико-толико прихватљиве историјске формуле за решавање српског националног питања, српски народ је имао сталне успоне и падове у борби за очување како своје државности, тако и свог националног и верског идентитета.
  У историјском смислу, још је рано изрицати коначне судове о стварним узроцима и последицама крвавог разбијања друге Југославије, у првом полувремену транзиције Света, тим пре што овај процес још није завршен, евидентно је да је он српском народу донео не само велика страдања, неправду и понижења, већ је на најболнији начин поново отворио сву сложеност решавања српског националног питања. Без обзира што се југословенском пројекту од самог почетка, са српске стране, имало шта приговорити никада се не сме занемарити чињеница да је он све српске етничке просторе сместио у једну државу и тиме остварио вековни српски национални сан.
  Разбијањем Југославије, уз свестрано ангажовање тадашњих западних моћника, исцртане су нове границе на Балкану, којима је непознато време трајања, као и евидентним „несналажањем“, или? тадашње српске интелектуалне, политичке и војне елите да у том процесу заштити легитимне националне интересе, српски корпус нашао се развејан у пет нових држава (Србија, Хрватска, БиХ, Црна Гора и Македонија) и једној парадржави (Косово), са перспективом даљег уситњавања и подела кроз подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини и Рашкој области. При томе, једино у БиХ, кроз Републику Српску, Срби могу остварити мањи степен људских и националних права, као и основне облике културног и верског организовања.
  Ситуацију је додатно компликовала чињеница да прва влада у пост-петооктобарској Србији, као матичној држави српског народа, није показивала довољан институционални интерес за положај својих сународника који живе на територији бивше СФРЈ, а камоли озбиљну иницијативу за њихово чвршће повезивање са матицом у оквиру могућности које пружа међународно право (међугранична и регионална сарадња, културни пројекти и сл.). Укидањем Министарства за дијаспору, наводно ради уштеда у буџету, српске тадашње власти показале су озбиљну националну некомпетентност, неодговорност и одсуство визије у решавању, разбијањем Југославије, изнова актуелизованог српског националног питања.
  Нажалост, овај тренд су тада пратиле и водеће националне научне и културне институције српског народа, па чак и одређене структуре у САНУ - https://youtu.be/mN3tXAyU_Ro, или Друштву књижевнка Србије, које су деценијама биле носилац и заштитник српских националних идеја и интереса, а тада нису показивале ни минимум интересовања, ентузијазма, нити воље да своје потенцијале усмере у пројекте који би иницирали озбиљан приступ решавању положаја српског народа у региону.
  Поражавајућа је, чињеница да тадашња српска држава и њене националне институције, нису имале ни један озбиљан национални пројекат који би се озбиљно бавио будућношћу српског народа на његовим вековним просторима. Последица тога јесте да се политички, културни, верски и материјални положај српског народа погоршавао свуда у региону, да се јединство српског националног бића додатно нарушавало српско-српским поделама и да савремену историју српског народа су усмеравали и писали вековни непријатељи кроз своје агентуре, или испоставе, које делују у оквиру различитих „демократских“, „грађанских“ и др. пројеката, иницијатива или организација (тзв. про-западни НВО сектор).
  У таквим околностима, пре доласка на власт Вучићеве напредне Светлости, као прворазредни национални циљ, се наметала борба за очување јединства српског националног бића, што је подразумевало, како заустављање даљих подела у српском националном корпусу, тако и јачање српско-српских веза на просторима етнички насељеним Србима, a који данас припадају новоформираним балканским државама, уз поштовање њиховог новог међународно-правног статуса. (То се не односи на самопроглашено Косово. У том контексту је покренут у НВО и Научном сектору и овај патриотски пројекат „Српски Пиемонт“.)
  Једино на тај начин креаторима савремених геополитичких процеса може се скренути пажња на потребу решавања српског националног питања, које је изнова актуелизовано насилним разбијањем Југославије, а без чијег праведног решења не може бити трајне стабилности Балкана, као ни будућности српског народа.
  Доласком богом датог Александра Вућића све се окреће у другом и позитивном смеру у границама могућности, али и њему су са својим малобројним сарадницима привезане руке од страног, још увек јаког фактора, али и то се захваљујући транзиционим променама Света мења у нашу корист.
  Зато сви требамо подржавати Александра Вучића, без обзира да ли пили кафу са њим или не, политички се слагали или не, да ли га због своје сујете и његових надљудских успешних активности волели или не, јер је то нај виши интерес Српског народа на Хелбском-Балканском простору!

  Иако дефинисање националних пројеката никада није захвалан посао, „Српски Пиемонт“ можемо представити као широку иницијативу за формулисање и имплементацију одрживе стратегије која има за циљ да омогући бољу сарадњу и обједињавање укупног српског националног, пословног, духовног, културног и територијалног потенцијала на Балкану, а у оквиру легалних решења заснованих на могућностима које допушта међународно право, посебно у области регионалног развоја и сарадње.
  Име пројекта је кованица изведена из историјског термина „Српски Пиемонт“, који се током друге половине 19. века употребљавао за Кнежевину Србију као матицу која је покушавала да обједини српски етнички простор.
  Сама реч „Пиемонт“ уствари асоцира на назив италијанске краљевине Сардиније, која је половином 19. века као најразвијенија италијанска државица, покренула романтичарски процес уједињења Италије у једну нацију и државу. Тај процес је успешно окончан и око Пијемонта, као средишта, створени су савремена италијанска држава и нација. Од тада се реч „Пиемонт“, у преносном смислу, користи да означи средиште и жариште, око кога се окупљају носиоци борбе за национално ослобођење или реализацију неких друштвених идеја и јавних делатности. Како је средином 19. века Кнежевина Србија покушавала да спроведе сличан пројекат (нажалост не са таквим успехом), називана је „Српским Пиемонтом“, чиме се јасно истицала идеја јачања веза међу српским народом на просторима Балкана. Посебно је важно истаћи да пројекат „Српски Пиемонт“, нема дневно политичких амбиција, нити аспирације да буде модератор и једини мериторни субјект политичких процеса у региону, већ га можемо сматрати српском, патриотском, академском и НВО иницијативом, која ће дефинисаним програмским опредељењима помоћи и убрзати формулисање националне стратегије српског народа, која данас не постоји као опште прихваћен циљ.
  Како се ради о сложеним националним и друштвеним процесима, пројекат је своје циљеве, са временског аспекта, дефинисао као:
• Непосредне или краткорочне – који се могу реализовати у периоду до 5 година;
• Средњорочне, за чију је реализацију неопходно 5 до 10 година и
• Дугорочне, на којима се стрпљиво мора радити дуже од 10 година.
  Будући да се ови циљеви у времену одвијају континуирано, да се међусобно прожимају и један на другог делују дијалектички, њихово остварење одвијаће се фазно, а биће третирано кроз оперативне програме и планове чија ће реализација у многоме интерно зависити од кадровских, финансијских и техничких потенцијала пројекта, као и екстерних мондолошких процеса, садржаја и актера.
  Свесни сложености својих циљева и осетљивости политичког и историјског тренутка, Српски Пиемонт у садашњој фази предвиђа рад на следећем:
• анализи ситуације у којој се српски народ нашао након разбијања Југославије и формирања неколико нових држава, укључујући и оне на српском етничком етничком простору, са посебним освртом на стање људских, социјалних, верских, политичких и других права Срба у региону западног Балкана и перспективама развоја у садашњим околностима;
• утврђивању и дефинисању могућности који могу и трбају бити коришћене за јачање привредних, културних, образовних, спортских и других веза међу постојећим српским политичким и државним ентитетима у региону;
• проучавању прописа о регионализацији и регионалном повезивању, (паралелним везама и сл.), које предвиђа међународно право и законодавство држава насталих разбијањем Југославије, будући да они дају правни основ за далеко већи степен, пре свега привредне и културне, повезаности српског етноса од оног који се данас остварује;
• константној едукацији, омасовљавању и приступању Српском Пиемонту, патриотских НВО организација, форума и националних већа, институција и појединаца у јединствену асоцијацију;
• усклађивању програмских и развојних докумената (Програма, Статута, пословника итд.) са напред наведеним како би се легално деловало на целом простору Балкана;
• неутралисању метода и поступака којима се константно (већ вековима) подстичу поделе у српском националном бићу и перманентан рад на брисању идеолошких, обичајних и других, вештачки изазваних, разлика на којима се те поделе заснивају и то кроз тзв. позитиван приступ који подразумева афирмисање етничког заједништва и духовног јединства српског народа;
• дефинисању основних циљева и њиховој класификацији према времену и доступности остварења;
• постепеном развоју неопходне организационе инфраструктуре за деловање на простору Балкана и промоцију идеја и циљева пројекта на свим просторима насељеним српском популацијом;
• лобирању идеја пројекта у целом свету, а посебно према и међу српском дијаспором;
• препорукама за однос и деловање националних и локалних медија према националном питању и историјским чињеницама везаним за положај српског народа;
• осталим активностима везаним за развој и реализацију циљева пројекта;
  Нарочита пажња у тој фази посветиће се историјској димензији, односно пажљивом проучавању, упоредној анализи и налажењу заједничких именитеља у докуменатима, пројектима и државама који су се бавили овим националним питањима у ближој и даљој историји. Предмет анализе биће документи, као што су:
1. Законик цара Душана;
2. Начертаније (Илија Гарашанин);
3. Крфска декларација;
4. Документи из периода Краљевине Југославије;
5. Авнојевске одлуке; СФРЈ (Титовa Југославијa), Меморандум САНУ, Програми политичких странака из Србије, Црне Горе и Републике Српске из 90. тих година;
6. СР Југославијa (тзв. Милошевићева Југославија)
7. Велика Србија – (Шешељ)
8. Беранска декларација (Деретић)
9. Западни Балкан (А. Меркел)
10. Југоисточна Европа (УСА)
11. Отворени Балкан – Српски свет (А. Вучић) и остали мање познати документи (као Уједињено Српско Краљевство – Парошког и други)
  Пажљивим уочавањем сличности и разлика међу овим документима и пројектима у односу на природну тежњу српског народа да живи у заједништву, или бар чврсто материјално и духовно повезан, жели се избећи понављање историјских грешака, а њихово сагледавање кроз призму садашњег историјског тренутка и околности, посебно у односу на савремене глобалистичке процесе, омогућиће профилисање избалансиране националне стратегије какву жели створити „Српски Пиемонт“. Дакле, идеја водиља овог пројекта је формулисање одрживе стратегије која ће осветлити пут изградњи што чвршћих веза расцепканог српског националног корпуса и стварање услова за што већи степен њиховог поновног уједињења. Легимитет овој идеји носиоци пројекта налазе у природној и вечитој тежњи сваког народа на свету да живи у заједништву, као и чињеници да је насилним разбијањем Југославије то право српском народу одузето. Ниједно решење које ово не уважава не може се сматрати праведним, па самим тим ни трајно прихватљивим.

  Идеја за конспиративно осмишљавање Пројекта датира од почетка транзиције Титове Југославије и првих демократских избора у СФРЈ када је данашњи Проф. др безбеднсти Винко Перић, са тадашњим национално освештеним интелектуалцима попут Др Рашковића тајно био члан СДС-а и помагао организацију покрета Српског народа западно од Дрине на просторе где је прије пословно-службено послат из Београда, тачније у Босанску Градишку. Јавно је са другим интелектуалцима био у Савету Странке Југословена: https://youtu.be/muS63T6z-mg
  Идеја је појачана 2008. године, са већом групом српских патриотски оријентисаних интелектуалаца и организација који су радили на формирању и имплементацији стратегије „Одбрана и заштита Републике Српске од даљњег урушавања и нестајања“, документа који је непознат широј јавности, али који је битно утицао на заустављање, отпочете ерозије преноса ингеренција и овлаштења Републике Српске на БиХ, као и заокружење што веће само одрживости српског ентитета у БиХ какав данас имамо, повезујући се паралелно са Србијом: https://youtu.be/52fmpRj-TA8
  Посебан значај за коначно уобличавање стратегије и развоја пројекта „Српски Пиемонт“ имала је „Прва међународна научно-стручна конференција другог привредног и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“, одржана 30.11.2013. у кабинету „Алтернативне Владе“ у Градишци, на Сави, на којој је учешће узело више од 50 еминентних научних радника, академика, професора факултета, доктора наука и врхунских привредних стручњака патриотске оријентације. Генерално посвећена проналажењу модалитета за што чвршће културно, привредно, научно и свако друго повезивање Срба на расцепканом етничком простору у оквиру постојећих могућности, ова Конференција потврдила је значај и потенцијале овог пројекта, идејно га заокружила и научно верификовала. https://youtu.be/52fmpRj-TA8
  На конференцији су поред председника Иницијативног одбора овог пројекта, Проф. др Винка Перића, активно учешће узели и Проф. др Емил Влајки, тадашњи подпредседник РС, г. Стефан Каргановић, директор Историјског пројекта Сребрница, г. Џевад Галијашевић, експерт за безбедност и међународни тероризам, Проф. др Раде Биочанин, академик СКАИН, Доц. др Мирослав Ј. Бјеговић – Саветник за Безбедност СНС Београд и многи други.
  Сумирајући изложено, приложене научне радове, као и пратеће дискусије, разговоре и сугестије, организатори „Прве међународне научно-стручне Конференције другог (привредног) и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“ уобличили су закључке који су били од одлучујућег значаја за коначно уобличавање пројекта „Српски Пиемонт“
  „Прва међународна научно-стручна конференција другог привредног и трећег (патриотског) НВО сектора Републике Српске и Србије“, како бројем учесника и квалитетом реферата, тако и беспрекорном организацијом скупа, показала је да, упркос пасивности водећих државних и буџетских научних институција када су у питању одговори на актуелни национални тренутак и дилеме које он намеће, у српском народу још постоји снажан научни и идејни потенцијал који може покренути српски патриотски дискурс у смеру очувања историјског и националног идентитета, што је предуслов опстанка српског народа на вековним животним просторима.
  Такође и друга: https://youtu.be/1oVWURa0jEg и трећа Међународна конференција: https://youtu.be/Iuv5W56lUwo али са акцентом на безбедност и медије, су на својеврстан начин, стручна и научна верификација неопходности постојања једног озбиљног и квалитетног националног пројекта какав је „Српски Пиемонт“ који ће, лишен потребе остваривања дневно-политичких интереса, моћи квалитетно и патриотски да одговори на процесе глобализације и друге изазове које је српском народу намтнуто у почетку XXI века.

  Постављајући пред себе врло комплексне и, у националном смислу, историјске циљеве, иницијатори пројекта „Српски пиемонт“ полазе од неколико битних чињеница:
• Без обзира на унутрашње слабости, Југославија, није разбијена случајно, нити сама од себе, већ је процес њеног разбијања инициран, вођен и усмераван од стране одређених земаља и интересних група, као део ширих гео-политичких захвата којима су оне желеле остварити своје гео-стратешке интересе;
• Сви друштвени процеси (па и геополитички), без обзира да ли се дешавају спонтано или усмеравано, имају законитости по којима се одвијају, свој ток и ритам, као и последице и реакције на то што оне изазивају;
• Раније започети дезинтеграциони процеси, који су довели до разбијања Југославије, још нису завршени, а њихове последице као фактор друштвено-политичких дешавања биће присутне још годинама (можда и деценијама);
• Српски народ је највише изгубио разбијањем Југославије. Заустављање даље дезинтеграције, обнављање српско-српских веза и стрпљиви рад на стварању услова за ново уједињење су процеси од највећег националног интереса;
• Многа статусна питања Балкана, проистекла из нестанка Југославије, још су отворена или су само на почетку решавања;
  У том контексту „Српски пиемонт“ има и своју геополитичку димензију, што подразумева његово пажљиво сагледавање геоплитичких кретања и пројеката на Балкану, који ће у наредном периоду битно утицати на српско национално питање, а све због тога да их срби што спремније дочекују и из њих извуку највише, у смислу јачања институционалне повезаности у региону;
  Иницијатори „Српског Пиемонта“ имају јасну визију националних приоритета и редоследа потеза којима би се они свим релевантним чиниоцима пуно офанзивније наметнули као саставни део решења отворених статусних питања Балкана, а посебно Срба у њему;
  С тим у вези посебно треба обратити пажњу на чињеницу да Србија, као матична држава српског народа, за сада не користи све могућности које јој пружа општеприхваћено начело реципроцитета у међународним односима, како би везе са Србима у региону подигла на највиши ниво и како би бројне националне уступке које је учинила и чини бар у неколико компезовала. Пример за то је однос према тзв. Бриселском споразуму, који Србија прихвата и имплементира на своју штету, док тзв. „Заједница српских општина“ остаје мртво слово на папиру које још нема ни форму ни суштину. Такође, иако је гарант Дејтонског споразума, Србија се прилично пасивно односи према покушајима сужавања овлашћења српског ентитета, Републике Српске.
  Слична је ситуација са процесима тзв. регионализације чија је начела Србија прихватила и примењује их, али не захтева од оних који на тим процесима инсистирају да се они примењују и на Србе који су разбијањем Југославије остали ван матичне државе. Отуда се „регионализација“ углавном доживљава као део уходаног механизма који има циљ разбијање српског националног бића. Међутим, она нуди и потенцијале за институционално јачање српско-српских веза у региону, како са матицом, тако и међусобно.
  У оквиру постојећих геостратешких пројеката који се одвијају на овим просторима и који би могли значајно утицати на позиције српског националног корпуса, од посебног су значаја:
• Европска иницијатива за повезивање земаља Западног Балкана.
• Пројекат „Дунавска стратегија ЕУ“
• Пројекат формирање Евро-азијске уније, односно процес евро-азијских интеграција.
  Србија је, као држава, активни учесник прва два пројекта и као таква мора много рационалније и озбиљније него до сада искористити могућности које они отварају у смислу регионалног повезивања, како би ојачала и унапредила економску, културну, верску и политичку сарадњу српских етничких простора из бивше СФРЈ. Иако се неправедне границе, које данас деле српски народ, не могу, бар за сада, избрисати, оне се могу учинити много подношљивијим.
  „Српски Пиемонт“ искористиће своја сазнања да владама Републике Србије и Републике Српске, као и другим државама насељеним Србима, укаже на могућности које ова два пројекта отварају с циљем подизања српско-српских веза на виши ниво и спреман је пружити сву помоћ у том смислу.
  Пројекат Евроазијске уније практично је један од одговора Путинове Русије на процесе европских и транс-атлантских интеграција. Пројекат је 2006. године најавио његов идеолог, професор Игор Панарин и тада је на Западу иронично коментарисан као утопија. Но, Евроазијска економска унија (ЕАУ) званично је успостављена 01.01.2015. године, што само показује са каквим гео-политичким амбицијама се Русија враћа на светску политичку сцену.
  Иако тренутно не постоји географска повезаност, професор Панарин је Београд видео као једну од четри престонице новог савеза (уз Санкт Петербург, Кијев и Алма Ату) и Србији је учињена одговарајућа понуда. Без обзирана то што то, можда, некима у овом тренутку не изгледа као реална политичка опција, само отварање ове могућности од великог је значаја за бољи третман српских националних интереса код оних који креирају гео-политику на овим просторима. Отуда ће развој тог пројекта битно утицати на могућности решања српског националног питања.
  Такође, руски енергетски пројекти, као и руски инввестициони капитал, као и кинески, прилика су за додатни подстицај јачању српско-српских веза у региону кроз развој привредних иницијатива и пројеката.
  За разлику од три претходно наведена пројекта, који отварају простор и за већи степен интеграције српског етничког простора у односу на тренутни, постоје и процеси са супротним дејством, од којих се, у геостратешком смислу, могу апострофирати следећи:
• наговештаји стварања тзв. Природне Албаније, што је софистицирано име за тзв. Велику Албанију, која подразумева не само даље дробљење и отимање српских територија, већ и стварање кризног жаришта са опасним последицама по регион;
• константни покушаји смањења овлашћења Републике Српске, како би се наводно омогућио ефикаснији рад институција БиХ
• масовни прилив избеглица са Блиског Истока на територију Балкана, као плацдарма за Западну Европу, познат као тзв. „мигрантска криза“, који утиче не само на промену демографске слике европског континента, већ изазива и политичку и безбедносну нестабилност.
  Због тога се онима који креирају гео-политичке процесе на овим просторима мора константно указивати да јачање српско-српских веза у региону не мора увек бити претња њиховим стратешким интересима, већ да може бити комплементарно са њима. При томе, то показивање мора бити у служби националних интереса. Он се најбоље може постићи националном стратегијом која треба јасно да дефинише циљеве и приоритете, а за какву се залаже „Српски пиемонт“.

  Повезујући вековна историјска искуства српског народа са догађањима који су пратила разбијање Југославије као његове заједничке државе, академско језгро пројекта „Српски пиемонт“ констатује да је склоност српског народа ка поделама по разним основама једна од негативних историјских константи која прати вековно битисање Срба на овим просторима. Оно што се обично назива „традиционалном српском неслогом“ имало је кроз историју за последицу пропаст многих национално важних државних пројеката и друштвених иницијатива, и негативно је утицало на способност српског народа да успешно промовише и брани своје легитимне националне интересе.
  Отуда је константна борба за превазилажење српско-српских подела, као и афирмација јединства српског националног бића, основни услов не само за реализацију битних националних идеја и пројеката, већ и за опстанак српског народа у целини. Свест о томе мора бити присутна на свим просторима Балкана који су насељени Србима. Утолико пре што је данас препознатљиво да се многе од тих подела иницирају, обликују и усмеравају у страним центрима моћи као део деценијских геостратешких пројеката. Ниједан национални пројекат који у довољној мери не уважава ову чињеницу не може бити успешно окончан, те ће пре или касније, завршити на сметлишту историје.
  Пажљиво изучавајући вековне српско-српске поделе и њихове трагичне последице недвосмислено се намеће закључак да без превазилажења њихових историјиских, идеолошких, политичких и социјалних узрока не може бити било каквог националног опоравка.
  Као најбитније полуге српског националног корпуса које могу допринети превазилажењу српско-српских подела „Српски Пиемонт“ види:
• актере политичког живота на српским етничким просторима,
• Српску православну цркву,
• српску дијаспору,
• српске династичке породице,
• српске привреднике,
• српске интелектуалце.
  Актери политичког живота који делују на српским етничким просторима у земљама насталим из бивше СФРЈ (Србија, Република Српска, Црна Гора, Хрватска, Македонија и непризнато Косово), као изабрани представници српског народа, морају успоставити много већи степен сарадње и координације политичког деловања, иступања и усагласити минимум општих националних интереса који мора бити изнад било какве политичке комбинаторике.
  Иако нема аспирација да улази у актуелне политичке сфере „Српски Пиемонт“ ће се, у оквиру својих активности, трудити да актерима политичког живота на српском етничком простору, без обзира у којој земљи се територијално налазе и да ли припадају власти или опозицији, константно указује на потребу борбе против подела и значај јачања свесрпског јединства, јер у овом историјском тренутку политичке елите не само да не чине довољно на превазилажењу постојећих подела, већ их често и саме подстичу зарад политичких или материјалних интереса, својих или туђих.
  Од када је 1219. године, Српска правослана Црква добила аутокефалност и достојанство/ранг Архиепископије, а Свети Сава од стране цариградског патријарха (Манојла I) рукоположен за „архиепископа српских и приморских земаља“, Црква постаје стожер духовног јединства српског народа, чувар традиције и саставни део националног идентитета. Отуда су они који су имали циљ овладавање и контролу над српским етничким простором увек нападали Српску Цркву, која је ширећи јединство у православној вери, била не само центар духовности већ и извор националне регенерације кроз векове искушења у којима је српски народ бранио или изнова освајао своју слободу и национално достојанство. У том смислу СПЦ је увек делила судбину свог народа, сва његова страдања и искушења, а тако је и данас када се СПЦ суочава са бројним нападима, од рушења верских објеката, преко физичког прогањања свештенства и верника, све до покушаја мењања канонских начела и изазивања раскола унутар Цркве.
  „Српски пиемонт“ посебно опасним сматра покушаје политизације Цркве од стране појединих политичких структура које своје одлуке покушавају да „покрију“ црквеним ауторитетом. То представља додатни притисак на СПЦ који за последицу може имати слабљење њене духовне снаге и моралног кредибилитета, и поклапа се са јачањем оног крила унутар СПЦ које је спремно да се одрекне Светосавља и Косовског завета зарад приближавања ватиканским погледима на хришћанство. „Српски пиемонт“ верује да ће црквени великодостојници наћи начин да се одупру оваквим притисцима и да ће СПЦ остати оно што је била вековима – извор духовног јединства и националне регенерације српског народа, без обзира где он живео и са каквим се тешкоћама сусретао.
  Без обзира што подаци о броју српске дијаспоре варирају у зависности од методологије и приступа том питању, може се прилично поузданим сматрати податак да број Срба који живи ван српских етничких простора износи више од 5 милиона. Догађаји током 90-тих, а посебно током бомбардовања СР Југославије, показали су да они представљају значајну снагу и патриотски ресурс на који се српске земље могу ослонити, посебно у случају помоћи у провођењу националних пројеката. Њене организације и удружења у многим земљама имају значајан лобистички, па и политички утицај и свакако могу бити снажан промотер борбе против подела у српском народу и неопходности јачања српско-српских веза на свим нивоима.
  „Српски пиемонт“ сматра значајним потенцијале српске дијаспоре у превазилажењу међусрпских подела и реализацији пословних, културних, политичких и других пројеката од значаја за јачање српско-српског јединства у региону Балкана.
  Неке од организација српске дијаспоре у западним земаљама, после првог разговра су прихватиле пројекат „Српски Пиемонт“, неке су у фази приступања, при чему он остаје отворен и за све остале који садашње стање српског националног корпуса не сматрају коначним и задовољавајућим.
  Будући да су током историје српског народа међудинастички односи српских краљевских породица били узрок бројних и често трагичних националних подела, пројекат „Српски пиемонт“ сматра да би уравнотежење односа међу њима значајно допринело превазилажењу интерних подела у српском националном корпусу.
  Иако Србија већ више деценија функционише као република, идеја монархије као облика владавине још живи код дела српске популације и у неким интелекуалним круговима. Током деведесетих година прошлог века, у време обнове вишестраначја у Србији, монархизам је био саставни део политичких програма неких утицајних политичких партија, а од 2001. године када је тадашња влада СР Југославије вратила у посед династије Карађорђевић „Бели Двор“, престолонаследник Александар II са породицом стално је настањен у Србији.
  И династија Обреновић има своју наследну линију и свој Крунски савет, и ако та тема није довољно истражена у српској историографији.
  „Српски пиемонт“ сматра да би у оквиру постојећег републиканског уређења у Србији, као матици српских земаља, требало омогућити живот и достојанство обе српске краљевске династије које имају своје несумњиве линије: Карађорђевића и Петровића. Српске краљевске породице, пре свих династија Карађорђевић, могу својим добрим везама са европским „племством“, створеним поред осталог и на одрицању и жртви српског народа, значајно помоћи међународној популаризацији идеје о неопходности јачања српско-српских веза на простору Балкана.

  Када се говори о српским поделама, не може се заобићи она која већ деценијама оптерећује српско национално биће, а настала је као плод политичких манипулација Титовог режима везаних за историјски третман равногорског покрета и трагичну судбину генерала Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини током II светског рата.
  Ничим не умањујући антифашистички карактер партизанског покрета, мора се истаћи да и немачки и савезнички извори указују на чињеницу да су до краја 1943. године ЈВУО а не партизани били главна опасност по немачку окупациону силу на територији Србије. Ипак, у расплету југословенске ратне драме, захваљујући закулисним политичким играма, пре свега Енглеза, Дража Михаиловић је гурнут на маргине борбе за ослобођење од нацизма, а затим препуштен комунистима који су га прогласили за колаборационисту, ухапсили и након суђења по кратком поступку стрељали.
  Током судског поступка, који је био само јуристичка фарса, генерал Михаиловић је био проглашен кривим за 8 од 47 тачака оптужнице и осуђен на смрт стрељањем, трајан губитак политичких и грађанских права као и одузимање целокупне имовине. Казна је изречена 15. а извршена 17. јула 1946. године, што најбоље говори о суштини тог процеса. Гроб генерала Михаиловића и данас је непознат.
  Трагична судбина генарала Михаиловића произвела је дубоке поделе у српском народу, нарочито након што су га 1948, за заслуге у борби против фашизма и спасавању америчких пилота, САД одликовале орденом Легија заслуга првог степена, што је највиши амерички орден намењен странцима. Говорећи о њему Владика Николај Велимировић је у храму Христовог васкрсења у Чикагу 18. јула. 1954. рекао: „Дража Михаиловић је био легендарна личност и за време свога живота; но његова мученичка смрт створила је око његовог имена ореол Светог ратника. С временом ће тај ореол бити све светлији, а име Дражино све славније.“
  Након ступања на снагу Закона о рехабилитацији 2006. године, Војислав Михаиловић, унук генерала Михаиловића, поднео је захтев за његову рехабилитацију, спорећи ток и правичност судског поступка. Захтев су, 26. фебруара 2009. године, подржали Српска либерална странка (предвођена академиком Костом Чавошким), Удружење припадника Југословенске војске у отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, и професорка међународног права др Смиља Аврамов.
  Након вишегодишњег процеса, трочлано Веће Вишег суда у Београду 15.05.2015. је објавило да је поништена пресуда Врховног Суда ФНРЈ од 15.07.1946. године која се односи на Михаиловића, и прогласило ништавним све њене правне последице. Током рада на овом предмету Судско веће је непобитно утврдило да Михаиловић није имао правично суђење, како по данашњим тако и по ондашњим стандардима, а у образложењу свог става позвало се на низ чињеница од којих наводимо следеће:
• Михаиловићу је било ускраћено право на браниоца током истражног поступка, а браниоце је први пут видео четри дана пре подизања оптужнице;
• Током суђења браниоци су са окривљеним могли разговарати само пет пута;
• Осуђени није имао право на жалбу, већ само на Молбу за помиловање, а стрељан је само два дана након изрицања пресуде;
• Политбиро КПЈ, као највиши партијски орган одлучивао је да ли ће суђење бити јавно или тајно, а високи партијски функционери Ђилас и Ранковић директно су се мешали у рад тужилаштва које је заступао Милош Минић, високи функционер нове власти;
• Суђење се одвијало у неразумно кратком року, а у поступку је коришћено мноштво фалсификата.
  Иако је Судско веће Вишег суда у образложењу посебно нагласило да се није бавило утврђивањем чињеница и извођењем закључака да ли је Драгољуб Михаиловић био ратни злочинац или не, већ, сходно Закону о рехабилитацији, само оценом правичности судског поступка и његове политичке обојености, реакције српске јавности на ову одлуку још једном су показале да је трагична судбина генарала Михаиловића била узрок озбиљне поларизације у српском народу која је временом попримила размере идеолошког сукоба.
  У том смислу, „Српски пиемонт“ сматра да одлука о такозваној рехабилитацији генерала Михаиловића представља историјску прилику за превазилажење једне од најдубљијих подела која је деценијама разједала српско национално биће. Осуда генерала Михаиловића као сарадника окупатора из идеолошких разлога није нанела неправду и штету само њему и равногорском покрету, већ и целом српском народу, јер је правило лажну равнотежу између Срба и неких других народа у окружењу, који су фашизам прихватили као идеологију и по том основу формирали своје марионетске државе и режиме.
  Српски народ може и мора бити поносан на чињеницу да је током Другог светског рата имао два аутохтона анти-фашистичка покрета (равногорски и партизански) која су се, иако идеолошки међусобно супростављена, борила против нацистичке окупације. То показује да српски народ никада није прихватио ни фашистичку окупацију, нити њихову идеологију, што је заједнички именитељ равногорског и партизанског покрета. На томе треба градити јединство а не поделе једног народа, а одлука о такозваној рехабилитацији генерала Михаиловића ствара и формалну основу за такав приступ. Такође пошто имамо Титов споменик био би пожељан и споменик Дражи у Београду.
  У том погледу, „Српски Пиемонт“сматра изузетно значајним став СПЦ који је изрекао патријарх Иринеј да рехабилитација може имати огроман значај за српски народ, јер може ставити тачку на идеолошке поделе Срба на четнике и партизане. „Време је да историју препустимо историчарима, а да српски народ престане да се дели само на основу тога ко је некад којим путем пошао“ – поручио је српски патријарх. Заиста!

  „Српски пиемонт“ је замишљен као слободна патриотска НВО асоцијација која популаризује идеју о неопходности што чвршћег повезивања Срба у региону на свим нивоима, али у оквиру могућности које допушта или предвиђа међународно право и законодавство земаља региона у којима Срби живе као мањине или правно непризнати ентитети.
  Њени чланови могу бити друштвене, привредне, културне, спортске и друге организације, слободне асоцијације и пунолетни појединци, који прихватају њена програмска начела и статутарне одредбе.
  Политичке организације које постану чланови или учествују у реализацији овог пројекта морају уважавати чињеницу да „Српски пиемонт“ нема директних политичких аспирација, не заговара насилне промене граница, нити жели партиципирати у власти, а пројекат ће уважити реалност њиховог политичког деловања и програмских циљева.
  У оквиру свог деловања „Српски пиемонт“ помагаће све иницијативе, идеје и активности које могу помоћи јачању српско-српских веза у региону, а посебно оних регионалних и међуграничних пројеката, који ће помоћи бољем протоку људи, информација, робе и капитала међу српским етничким просторима на Балкану.
  У том смислу посебно се актуелизује:
• Јачање пословних и привредних веза српских субјеката у региону;
• Јачање културне и спортске сарадње кроз организацију регионалних манифестација са српским префиксом;
• Верског зближавања Срба заједничким учешћем у црквеном животу;
• Константна борба за већи степен људских, политичких и грађанских права људи из српских етничких простора бивше СФРЈ; • Заједничко обележавање регионално-значајних историјских датума;
• Јачање и повезивање регионалних медијских пројеката на српским еничким просторима.
  Наравно, постоје и бројне друге активности за директно подстицање јачања српско-српских веза на Балкану, али су горе наведене од највећег значаја. То се посебно односи на јачање пословних и привредних веза српских субјеката у региону, за шта постоје неискоришћени потенцијали, као и међународно прихваћен оквир предвиђен бројним регионалним и европским пројектима. Чињеница да су Срби, у овом историјском тренутку, народ са највећом популацијом ван земље матице на Балкану, јесте национална трагедија, али као и свако друштвено стање има и неке компаративне предности. Српски етнички простори наслоњени на осовину Србија-Република Српска представљају значајан тржишни, привредни, инвестициони и развојни потенцијал за чије регионално повезивање и коришћење главну сметњу представља недостатак одговарајућих иницијатива.

  Пројекат „Српски пиемонт“ је искрена патриотска иницијатива којој је циљ да инспирише и мобилише све расположиве националне ресурсе у покушају налажења адекватног одговора на ситуацију у којој се нашао српски национални корпус након насилног разбијања СФРЈ.
  При томе, Срби као народ морају реално узети у обзир чињеницу да су током историје са животне позорнице нестале и много веће и организованије цивилизације него што је наша. Судбина Маја, Инки, или у новије време северно америчких Индијанаца или Абориџина, није немогућ сценарио за српски народ у временима која долазе. Сведоци смо времена у коме човечанство улази у отворену борбу за животне ресурсе и српски народ мора бити свестан да би неки велики и моћни народи радо видели српске животне просторе без Срба. Затварање очију пред том чињеницом и свесно преусмеравање пажње од тих демографских, економских, социјалних и других показатеља који на то указују, озбиљан је грех неких корумпираних српских „политичких елита“ према сопственом народу.
  У таквој ситуацији, саборност, односно једништво, српског народа око основних националних приоритета намеће се не само као потреба, већ и као услов опстанка српског народа на свом вековном животном простору. А први корак ка томе је дефинисање основне националне стратегије, заустављање даљих подела у српском народу и јачање међусобних веза српских етничких простора, у границама права. Управо то су приоритетни циљеви пројекта „Српски пиемонт“.
  Отуда је, поред осталог, овај пројекат и својеврсни отворени институционални позив на мобилизацију свих академских, интелектуалних, медијских и других националних потенцијала, као и за хоризонтално повезивање и чвршће вертикално организовање свих патриотских иницијатива, организација и учесника у политичком животу, како би се формулисала адекватна, одржива и применљива национална стратегија.

  Идејни творац и председник Иницијативног одбора овог пројекта је:Проф. Др Винко Перић, као председник Удружења приватних послодаваца РС, коме су у обликовању и разради концепта помагали и раде, велики број патриотских институција, НВО организација, академија, академика, научних радника и грађана са расцепканих територија српског националног корпуса који се континуирано придружују овој идеји.