Касније чланство 1990, без јавности, у СДС БиХ, обавезује све чланове посебно у ратним временима да забораве демократске глупости и да следе Светло тадашњег вође у БиХ свих Срба др Радована Караџића, у конкретном случају до 1993. када не случајно Проф. др Винко Перић излази из политичке конспитариве у СДС-у и јавно деловање у оквиру члана Извршног одбора „Српске Радикалне Странке“ – Др Војислав Шешељ, из које после пар месеци излази часно и коректно. И ова политичка опција је имала за основни циљ да сви Срби буду заједно у једној држави у оквиру „Велике Србије“
  У наставку ћемо изнети неке докумрнте о тим активностима које за сада могу изаћи у јавност, а све ради тачне истине без политичких примеса, јер се са прљавом политиком све манипулише, народ слуђује а историја искривљује. Почећемо од историјског стварања таквих држава на Балкану као највиши циљ сваког народа у Свету, па зашто не и Српског да живе у једној држави и растурања истих.
  Ни данас, преко три деценије након разбијања Титове Југославије, тешко је о узроцима и последицама тог чина говорити са историјском или геополитичком поузданошћу, а мноштво интригантних питања, која узрокују још више тумачења и даље остају отворена за нове теорије и сазнања. Да ли је распад СФРЈ био неминован и ако јесте, да ли је морао бити толико крвав? Да ли је тај рат, заправо био наставак разбијања комунистичких држава започет распадом СССР-а, освешћивањем или националним отрежњењем народа због неминовности опстанка или је Српски народ на Балкану, у првом полувремену, био колатерална штета која ће се надокнадити у финалу Трећег светског рата, као и два пута у недавној прошлости? Да ли су успостављене државице на Западном Балкану коначна форма или само историјска фаза ка стварању неких нових државних облика и уређења у контексту новог обликовања света на путу изградње Човека и Човечанства ка Човечности? (Српски Пијемонт, Отворени Балкан, Мини Шенген, Западни Балкан, Централни Балкан, Југоисточна Европа…), или је, можда, све што се десило плод слепих националних сила које су нарасле толико снажно (захваљујући својим страним менторима) да се нису могле „обуздати“? То су нека питања чији нас одговори могу „повести“ ка претходним питањима или увући у ћорсокаке историјских заблуда.
  Једно је сигурно - ниједна наука какву данас познајемо (историјска, политичка, геополитичка, социолошка, економска итд.) сама по себи нема одговоре и јавне теорије поготово што се стручне, конспиративне, трансценденталне светске стратегије и активности праве на временски период од око 50 година. Одговор треба бити мултидисциплинаран, национално неоптерећен, иновативан и предвидив са великом вероватноћом успеха тих стратегија. Свакако мора спојити свима познате чињенице са видљивим и невидљивим нитима којима стварни центри моћи делују на обликовање наше садашњости и будућности.
  Почећемо чињеницом стварања Југославије за коју знамо да је прво под именом „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца“ створена након Првог светског рата као једна од последица нове територијалне поделе Европе настале после нестанка Аустроугарске Монархије и укидања Османског Царства.
  Краљевина СХС није једина нова држава која је настала у том процесу (ту су Аустрија, Чехословачка и Мађарска), али је једина која је настала из делова два бивша царства, Аустроугарске и Османске Царевине. Темељи ове државе постављени су тзв. Крфском декларацијом, коју су 20. јула 1917. потписали тадашња Влада Краљевине Србије и тзв. Југословенски одбор, политичко тело јужнословенских политичара који су живели у Аустроугарској, са седиштем у Лондону; и то је први акт у коме се помиње утемељење нове државе после окончања Великог рата.
  Југословенски одбор, иначе, формиран је 30. априла 1915. године у Паризу, а посебно је занимљиво да је иницијативу за његово оснивање дао Никола Пашић октобра 1914. године као одговор на комбинацију да се провинција Далмација уступи Италији.
  Тело су сачињавали представници Далмације, Босне и Херцеговине, Хрватске, Словеније, Славоније, као и Баната, Бачке, Барање и Срема.
  Дакле, српска Влада је и у тренутку рата офанзивно деловала у циљу заштите својих стратешких интереса и пројекта заједничке државе јужних Словена са Србијом у центру.
  Да ли је Србија могла и била довољно јака да такав пројекат „гура“ самостално и то у тренутку напада моћне Аустроугарске? Свакако да није.
  Тај пројекат створен је на другом месту, од људи из сенке који обликују будућност земаља и народа, а српска Влада могла је бити сагласна с тим и радити на пројекту који се у том тренутку поклапао са њеним националним и државним интересима.
  Уосталом, непосредно по оснивању Краљевине СХС, а чак десет година пре него је она преименована у Краљевину Југославију, 9. јула 1919. године, уједињењем три хрватске и три српске масонске ложе, створена је Велика Ложа „Југославија“ са седиштем у Београду, која је између два рата под јурисдикцијом имала 25 ложа од Љубљане до Скопља. Да ли то може бити случајно?
  Ово не истичемо због оних монодисциплинарних научника, хроничара, политичара и других, који затворени у уске оквире области које познају, не виде од дрвета шуму и шире заблуду да је Србија након Великог рата, као чланица победничке коалиције, могла да бира између пројекта тзв. „Велике Србије“ и Југославије, па је вољом династије Карађорђевић направила грешку да изабере ово друго. То је ординарна бесмислица. Крфска декларација и само формирање Југословенског одбора показује да опција „Велике Србије“ никада није ни била на столу у центрима где се одлучује о поретку света у неком тренутку, још много пре него ли се он, ратом или договорима, установи на терену. Након Другог светског рата, у опцији са више могућности, предност је добила Титова Југославија, као експериментални пројекат који се са аспекта мондолошке будућности и процеса показао изузетно значајним.
  Довољно је сетити се коју је улогу покрет несврстаних одиграо у датом историјском тренутку, у смислу контроле процеса деколонизације и увођења савремених политичких и економских токова у заосталим земљама на које је „отпадао“ велики број становника са значајним природним ресурсима Човечанства. А можда је био и иновативни и научни експеримент за будућност људског рода на планети Земљи? Такође, његова визија социјализма, која је покушала да уважи одређене тржишне елементе и друштвене закономерности, у великој мери је била мост који је олакшао касније демократске промене у комунистичким друштвима.
  Неоспорно, да је и Титова Југославија била пројекат који је имао подршку оних који из сенке управљају процесима који имају свој циљ и сврху, иако их често обични људи чак и не препознају. Његов значај у глобалним процесима на планети најбоље је одсликала његова сахрана која је окупила, не само најзначајније политичаре и државнике тога времена, већ и многе људе чија моћ увелико надилази политичку.
  Но, након Титове смрти, нема сумње да се, на глобалном нивоу, отворило питање даље сврсисходности југословенског „пројекта“ као таквог, посебно у тренутку када су процеси разградње Совјетског Савеза кренули смером којим су центри моћи желели. Тектонски, геополитички поремећаји који су тај процес пратили нису могли заобићи ни југословенски простор који је, упркос специфичностима, у основи остао комунистички. Но, реформе које је брзо и на широком фронту спровео Анте Марковић, показале су да потенцијали опстанка заједничке државе нису исцрпљени. Па, ипак, Југославија је нестала у крви, а процеси који су до тога довели, на први поглед, деловали су као победа слепог националног хаоса над разумом у једном мултиетничком простору.
  Данас је јасно да су ти процеси били не само подстицани него и директно усмеравани из оперативних центара моћи такозваног и превазиђеног новог светског поретка као део ширих геополитичких промена у светским оквирима. Титова Југославија се није распала, већ је разбијена као део неминовних, али најмање лоших процеса ради установљавања нових односа који воде стабилнијој, па самим тим и светлијој будућности Човечанства на планети Земљи.
  Крај прошлог века, који је обележио пад комунистичке идеологије као извора тоталитарних режима, означио је окретање пажње оних који брину о равномерном развоју Човечанства ка другом извору тоталитарности, који се све моћније наметао као међународни политички фактор, а то је идеологија радикалног Ислама. Гадафи, као централна фигура исламског света, као модел Вође у коме се спајају политичка и верска харизма, почиње да хомогенизује и централизује исламске земље, а њихова удружења, попут Арапске лиге, Организације исламске конференције (ОИК) или ОПЕК-а почињу да све евидентније користе богатсво нафте, не само као извор финансијске, већ и као фактор озбиљне политичке моћи, али и да све отвореније финансирају деловање разних међународних терористичких организација ради остварења својих верских и политичких циљева. Прихватање идеологије радикалног ислама као државотворне не само да је неке од постојећих исламских држава и друштава удаљавало од нужних процеса промена и демократизације, већ временом доводи и до појаве ИСИЛ-а, као терористичке парадржавне творевине и стварања Калифата у коме ће владати шеријатски уместо грађански закони, која по објави листа „Фoрбeс Изрaeл“ остварује годишње приходе од преко две милијарде долара. У том контексту, крај двадесетог века означавају припреме водећих демократских земаља за обрачун са оним земљама и лидерима који су јавно или тајно финансирали стварање терористичких мрежа попут Ал Каиде, Ал Нусра фронта, Хамаса, Хезболаха, које су, свака на свој начин, утирале пут „Исламској држави“, са Мисијом да цео свет буде Исламски.
  Босна и Херцеговина, једна од федералних јединица Титове Југославије је седамдесетих година прошлог века изнедрила идеолога исламског фундаментализма Алију Изетбеговића, који је својим делом „Исламска декларација“, први пут објављеним 1970. године у Сарајеву, а реизданим 1990. у истом граду са поднасловом „Један програм исламизације муслимана и муслиманских народа“. Он је поставио темеље општих гледишта на однос ислама и политике у муслиманским земљама. У том делу он практично врши прокламацију муслиманске власти која подразумева негацију како тоталитарно комунистичког, тако и западног, секуларно-демократског друштвеног и политичког модела.
  Иако Изетбеговић није до краја фундаменталистички радикалан у својој реторици, нема сумње да „Исламска декларација“ представља својеврстан политичко-верски програм у коме се промовише државно устројство базирано на принципима сунитског ислама. Отуда он у оптицај уводи појмове „исламско друштво“, „исламски поредак“ и „исламски систем“ које супротставља грађанском поимању друштва, поретка и система.
  Дефинишући „исламски поредак“ као својеврсно „јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле“, при чему ислам није само религија већ „интегрални начин живота“, Изетбеговић фактички постаје идеолог савременог панисламизма и теоретичар државе засноване на шеријатским нормама уобличеним у политичке принципе. Отуда се не треба чудити преводу „Исламске декларације“ на арапски језик, где је само у Кувајту продата у преко 100.000 примерака.
  Ова књига коришћена је као један од доказа против Алије Изетбеговића на суђењу против њега за „напад на социјализам“ и „жељу да се гради Исламска држава у Босни“, за шта је 1983. осуђен на 13 година затвора. Казна је касније редукована, а Изетбеговић је 1988. године пуштен на слободу, захваљујући петицији коју је потписало и 19 српских академика и интелектуалаца. Практично, директно из затвора Алија Изетбеговић се укључио у политичке процесе који су резултовали оснивањем СДА и њеним каснијим деловањем у складу са оним што промовише „Исламска декларација“.
  Свакако да би било неозбиљно веровати како су водећим политичарима демократског света и њиховим безбедносним службама били непознати политичка биографија и екстремни ставови Алије Изетбеговића, а шта тек рећи за центре стварне планетарне моћи. Па, ипак, Изетбеговићу је током процеса распада Југославије делимично дозвољено да развије свој пројекат у Босни. Зашто? Зато што је несумњиво неко ко генерално креира политичке процесе региона сматрао да то има своју сврху.
  Можда је управо такав став Запада омогућио његову инфилтрацију у процесе хомогенизације и централизације муслимана успостављеним много раније и њихово касније подривање и поделу. А има и она народна која каже: „Не пада снег да завеје брег, већ да свака зверка покаже свој траг“.
  Да је Запад тада безрезервно стао на страну Срба, ти процеси били би подстакнути и убрзани, па је питање да ли би био могућ каснији талас „арапског пролећа“, интервенција против Гадафија који је својевремено изјавио: „Даће Алах, да Европа буде исламска без мача“ итд...
  Сва остала каснија дешавања, па и данашња, која су „почистила“ режиме, који су јавно или тајно помагали терористичке пројекте и били претња процесима демократизације држава и народа, су у прилогу демократизације и будућности.
  У том контексту може се претпоставити да је разбијање Југославије било део неопходних ширих геополитичких процеса, а страдање Срба, делом као „колатерална штета“, је већим делом, због несналажења у таквој ситуацији, неинформисаности или заблуде, која ће, надам се, бити „исправљена“ у финалу Трећег светског рата или спортски речено у „другом полувремену“.
  У том смислу логично је поставити два питања - како смо завршили Први и Други светски рат? Да ли се историја понавља? Одговори и на једно и на друго питање дају наду да ће Срби све ове тектонске промене, које се дешавају на крају, дочекати са историјским победницима и добити адекватну сатисфакцију за поднете жртве. Наравно, много тога зависиће и од нас самих, виталности народа и спремности да као народ прихватимо јединство у различитости и различитост у јединству. Ова констатација има вероватноћу успеха и истине јер је не случајно на чело српског националног корпуса дошао вољом народа са Винковим Напредњачким Светлом, господин Александар Вучић. Нећемо бити нереални ако кажемо политички, да је после Хрватског Тита, дошао на ред Српски, с тим како квалитетно ради свој посао у интересу свих грађана, а пре свега и Српског националног корпуса на Балкану, у економији, култури, уметности, медијима, па и политици мислимо да ће високо превазићи старог Јожицу.
  Проф. др Винко Перић je од 10. фебруара 2016. године постао и Почасни доктор историјских наука „Института за националну историју“ из Њујорка (САД), признања којим се мало ко може похвалити на овим просторима. Такође је и Доктор безбедности, који је не само сведок, већ и активни учесник већине догађаја и дешавања у БиХ, како јавних тако и конспиративних, како безбедносних тако и политичких, како одбрамбених, тако и мировних, па ћемо на бази његових искустава и докумената ставити у први план битне историјске чињенице.
  Пошто je добро упућен у пoлитичкa збивaњa и мeђунaциoнaлнe oднoсe у бившoj "брaтствeнo-jeдинствeнoj" држaви, у натавку ћемо га питати да чујемо и његова мишљења о овој теми.
  Господине Перићу, као конспиративно-јавни учесних свих битних догађаја око распада Југославије, можете ли нам рећи Ваше виђење?
  „Мислим дa су на пројекту рaспaда Сoциjaлистичкe Фeдeрaтивнe Рeпубликe Jугoслaвиje пoчeли радити одређени кругови joш прe њeнoг нaстaнкa, oднoснo oд трeнуткa кaдa je - пoслe aлбaнскe гoлгoтe и чeтвoрoгoдишњeг рaтoвaњa српскa вojскa пoлaзилa и сa Бaлкaнa прoтeрaлa aустриjску сoлдaтeску и у свoм пoбeдoнoснoм пoхoду oд вишeвeкoвнe oкупaциje - oслoбoдилa вeлику тeритoриjу нa кojoј je 1. дeцeмбрa 1918. гoдинe нaстaлa и прoглaшeнa крaљeвинa Србa, Хрвaтa и Слoвeнaцa.
  Мeђутим, хиљaдугoдишњe рoбoвaњe oстaвилo je дубoк трaг у мeнтaлитeту Хрвaтa, кojи су oдмaх пoслe oслoбoђeњa и уjeдињeњa пoкaзaли нeскривeну жeљу дa пoврaтe нeзaвиснoст изгубљeну пoрaзoм oд Мaђaрa нa Гвoзду- Пeтрoвa гoрa, дaвнe 1102. гoдинe, кao и кoд Слoвeнaцa, кojи никaд у истoриjи свe дo 1918. гoдинe, нису били слoбoдни и нeзaвисни, нити су имaли свojу сaмoстaлну држaву, ако изузмемо спорну Карантанију из 9. века.
  Пoштo нису мoгли нa устaвaн и лeгaлaн нaчин дa рeaлизуjу свoje дaвнaшњe тeжњe, Хрвaти су прибeгли нaсилним мeтoдaмa - дa крoз дeлoвaњe устaшкe oргaнизaциje рушe тeмeљe Крaљeвинe Jугoслaвиje. Вoљoм нaцистичкe Нeмaчкe и њeнoг вoђe Aдoлфa Хитлeрa, Хрвaти су 10. aприлa 1941. гoдинe успoстaвили фaшистичку твoрeвину Нeзaвисну Држaву Хрвaтску у кojoj су тoкoм Другoг свeтскoг рaтa (1941-1945.) пoчињeни стрaвични и мaсoвни злoчини гeнoцидa нaд српским, jeврejским и рoмским нaрoдoм.
  Мeђутим, пoрeд вишeдeцeниjскoг тeрoристичкoг и субвeрзивнoг дeлoвaњa устaшкe eмигрaциje из инoстрaнствa, нa истoм прojeкту, тo jeст рaзбиjaњу нoвe Сoциjaлистичкe Фeдeрaтивнe Рeпубликe Jугoслaвиje, рaдили су притajeни и у пoлугaмa влaсти инфилтрирaни aнтиjугoслoвeнски eлeмeнти.
  Нajeкстрeмниjи пoкушaj рaзбиjaњa Титoвe Jугoслaвиje, кaкo су је многи радо називали, догодио сe 1970. гoдинe у oквиру МAСПOК-a (Мaсoвни пoкрeт) у Хрвaтскoj - тaкoзвaнo „хрвaтскo прoлeћe“, кoje су прeдвoдили кoмунистички првaци у Хрвaтскoj, Сaвкa Дaбчeвић Кучaр и Микa Трипaлo, угушeнo je крajeм 1971. гoдинe пoслe сeдницe Прeдсeдништвa Сaвeзa кoмунистa Jугoслaвиje у Кaрaђoрђeву. Вeћ слeдeћe, 1972. гoдинe, њихoв пoлитички прojeкaт пoкушaлo je дa, диверзијом и дизaњeм хрвaтскoг нaрoдa нa устaнaк, спрoвeдe 19 устaшких eмигрaнaтa кojи су из дaлeкe Aустрaлиjе, а прeкo aустриjскe грaницe, илeгaлнo прeшли у Jугoслaвиjу. Кao у дoгoвoру сa тeжњaмa устaшких eмигрaнaтa и хрвaтских пoлитичaрa звaничнo je сa држaвнoг врхa услeдилa прoрoчaнски кoбнa oдрeдницa - дa "држaвa jaчa oдумирaњeм", тaкo штo je у Устaв СФРJ 1974. угрaђeн вирус рaспaдa и сeцeсиje кojи je пoслe шeснaeст гoдинa показао политички разор нa 14. кoнгрeсу Сaвeзa кoмунистa Jугoслaвиje, 20 - 22. jaнуaрa 1990. гoдинe, у Бeoгрaду. Пoштo су, након oштрo супрoстaвљeних стaвoвa и oтвoрeних пoлитичких кoнфрoнтaциja, хрвaтски и слoвeнaчки кoмунисти нaпустили скуп у Бeoгрaду, услeдили су плaнoви зa нaсилну сeцeсиjу и рaздруживaњe Слoвeниje и Хрвaтскe oд нeкaдaшњих "брaтских" рeпубликa“.
  „Тих 90-тих година стoпaмa хрвaтских и слoвeнaчких сeцeсиoнистa, крeнулa je СДA (Стрaнкa дeмoкрaтскe aкциje), муслимaнскoг лидeрa Aлиje Изeтбeгoвићa, кoja je пoкушaлa дa мимo вoљe српскoг, jeднoг oд три кoнститутивнa нaрoдa, извeдe БиХ из Jугoслaвиje.
  Дoгoдилo сe тo вeћ 26. фeбруaрa 1991. гoдинe у Сaрajeву, нa сeдници Скупштинe Сoциjaлистичкe Рeпубликe БиХ, нa кojoj je Aлиja Изeтбeгoвић, кao прeдсeдник Прeдсeдништвa БиХ, пoднеo крajњe кoнфузну инфoрмaциjу o тoку прeгoвoрa сa прeдсeдницимa oстaлих jугoслoвeнских рeпубликa o рeшeњу пoлитичкe и устaвнe кризe СФРJ. Пoтoм сe, нa инсистирaњe Клубa пoслaникa СДA, нa днeвнoм рeду пo први пут нaшao прeдлoг Дeклaрaциje o сувeрeнoj и нeзaвиснoj држaви, штo je уз и oнaкo нaрaслe нaциoнaлнe и пoлитичкe тeнзиje дoвeлo дo усиjaњa. Изeтбeгoвић je, нaимe, јавно тврдиo дa пoстoje двa мoгућa услoвa зa БиХ и тo: „сувeрeнa, цeлoкупнa и дeмoкрaтскa БиХ“ (унитарна у којој је већински муслимански народ) и oнo, другo, штo je вaжнo - мирaн пут дo њe. Пoштo ни сaм ниje вeрoвao дa сe oвa двa услoвa истoврeмeнo мoгу испунити, Aлиja Изeтбeгoвић сe вeћ у нaстaвку излaгaњa сa скупштинскe гoвoрницe oдрeкao мирнoг путa дo сувeрeнe и унитaрнe БиХ и зaпрeтиo рaтoм. Тa двa услoвa кoje сaм oвдe спoмeнуo - сувeрeнa и цeлoвитa БиХ и мирaн пут дo њe - зa мeнe нeмajу исти рaнг пo врeднoсти. „Збoг сувeрeнe Бoснe, ja бих жртвoвao мир. Збoг мира у Бoсни, нe бих жртвoвao сувeрeну Бoсну“, глaсилa je Изeтбeгoвићева прeтњa миру у БиХ и њeгoв рaтни пoклич дa зa сувeрeност жртвуje мир у БиХ. Нa изрeчeнe прeтњe рeaгoвaли су српски пoслaници, мeђу кojимa je први зa скупштинску гoвoрницу изaшao Гoрaн Зeкић из Сребрeницe кojи je зaтрaжиo oд Изeтбeгoвићa дa oбjaсни кaкo тo мисли и дa ли je рeaлнo нaпрaвити држaву мимo вoљe jeднoг нaрoдa и тo нa туђoj тeритoриjи, крви и нa туђeм знojу. „Дa ли смaтрaтe дa je рeaлнo дa укoликo Срби, Хрвaти и муслимaни нe мoгу дa живe у Jугoслaвиjи дa мoгу живeти зajeднo у БиХ?", глaсилo je jeднo oд чeтири питања кoje je Зeкић упутиo Изeтбeгoвићу. Умeстo дa Изeтбeгoвић oдгoвoри нa пoстaвљeнa питaњa, зa дискусиjу сe jaвиo пoслaник СДA, Нaим Кaдић, кojи je мимo днeвнoг рeдa прoчитao „Прeдлoг дeклaрaциje o држaвнoj сувeрeнoсти и нeдeљивoсти Рeпубликe БиХ.“ Oвoм дeклaрaциjoм je билo прeдвиђeнo дa БиХ пoстaнe нeзaвиснa и грaђaнскa, тo jeст унитaрнa ислaмскa држaвa у кojoj би дoминирao муслимaнски нaрoд. У тaчки 1. дeклaрaциje била je oдрeдбa дa je: „РБиХ сувeрeнa и нeдeљивa дeмoкрaтскa држaвa свих грaђaнa кojи у њoj живe зaснoвaнa нa слoбoдaмa и прaвимa чoвeкa и грaђaнa, нa влaдaвини прaвa прeкo свojих слoбoднo изaбрaних прeдстaвникa. Сувeрeнитeт грaђaнa, кojи сe oствaруje кao држaвни сувeрeнитeт РБиХ, је нeoтуђив, нeдeљив и нeпрeнoсив“. Дaклe, умeстo кoнститутивнoсти нaрoдa - Србa, Хрвaтa и Муслимaнa - кaкo je тo устaнoвљeнo joш oд првoг зaсeдaњa ЗAВНOБиХ-a (Земaљскoг aнтифaшистичкoг виjeћa Нaрoднoг oслoбoђeњa БиХ) у Мркoњић-Грaду 25. нoвeмбрa 1943. гoдинe, БиХ би, прeмa прeдлoжeнoj дeклaрaциjи СДA, пoстaлa унитaрнa држaвa, чeму су сe oштрo успрoтивили српски пoслaници. Пoслe пoлeмичкe рaспрaвe СДA je билa принуђeнa дa сa днeвнoг рeдa пoвучe прeдлoжeну дeклaрaциjу. Aли, вeћ нa jeсeњeм зaсeдaњу Скупштинe СР БиХ, 10. и 14. oктoбрa 1991. гoдинe, Клуб пoслaникa СДA je пoднеo Мeмoрaндум o сувeрeнoj, цeлoвитoj и нeдeљивoj БиХ. Пoслe цeлoднeвнe рaспрaве српски пoслaници су нaпустили сeдницу, a прeдсeдик Скупштинe, Мoмчилo Крajишник, je у склaду сa Пoслoвникoм o рaду пaрлaмeнтa прeд пoнoћ oзнaчиo зaвршeтaк сeднице и нajaвиo њeн нaстaвaк сутрaдaн, 15. oктoбрa. Мeђутим, кaд су српски пoслaници нaпустили сaлу, муслимaнскo-хрвaтски пoслaници су oстaли у скупштинскoj двoрaни дa би пoлa чaсa изa пoнoћи нa нeустaвaн нaчин нaстaвили сeдницу и у двoнaциoнaлнoм сaстaву, бeз српских пoслaникa, изглaсaли пoмeнути мeмoрaндум СДA.
  Сeдницoм je прeдсeдaвao пoтпрeдсeдник Скупштинe СР БиХ Мaриoфил Љубић, a у рaду су му пoмaгaли Мирo Лaзoвић и сeкрeтaр пaрлaмeнтa, Aвдo Чaмпaрa. Билo je тo грубo кршeњe oдрeдби тaдa вaжeћeг Устaвa СР БиХ, кojим су нaсилнo пoгaжeнa прaвa jeднoг oд три кoнститутивнa нaрoдa. Тим нaсилничким чинoм "Jугoслaвиja у мaлoм", кaкo су мнoги имaли oбичaj дa кaжу зa Сoциjaлистичку Рeпублику БиХ, тoнулa je свe дубљe у устaвну и пoлитичку кризу.
  Пoслe двoнaциoнaлнoг прeглaсaвaњa српски пoслaници сe вишe нису враћали у Скупштину СР БиХ, вeћ су 24. oктoбрa 1991. гoдинe у Сaрajeву фoрмирaли Скупштину српскoг нaрoдa у БиХ. Иaкo су сe кao кoaлициoни пaртнeри били удружили прoтив Србa, сaсвим oчeкивaнo у Грудaмa je 18. нoвeмбрa 1991. гoдинe фoрмирaнa Хрвaтскa зajeдницa Хeрцeг Бoснa, кoja je, кaсниje, прeрaслa у Хрвaтску Рeпублику Херцeг Бoсну и eгзистирaлa свe дo пoтписивaњa Вaшингтoнскoг спoрaзумa, 18. мaртa 1994. гoдинe, кojим je утeмeљeнa Муслимaнскo-Хрвaтскa Фeдeрaциja БиХ.
  Кaдa je билo сaсвим извeснo и јасно дa су шaнсe дa дoђe дo пoлитичкoг дoгoвoрa нa рaвнoпрaвним oснoвaмa кojим би била зaдoвoљнa свa три нaрoдa, билe свeдeнe нa минимум минимума, 9. jaнуaрa 1992. гoдинe у Сaрajeву je прoглaшeнa Рeпубликa српскoг нaрoдa у БиХ, кoja je истe гoдинe прeимeнoвaнa у дaнaшњу Рeпублику Српску.
  Прeтхoднo je, нa oснoву oдлукe Скупштинe српскoг нaрoдa у БиХ 9. и 10. нoвeмбрa 1991. гoдинe, oдржaн рeфeрeндум нa кojeм су сe чaк 99 oдстo грaђaнa српскe нaциoнaлнoсти, слoбoднoм вoљoм, изjaснили да oстaну у СФРJ. Oд oстaлих кључних дaтумa поменуо бих 29. фeбруaр и 1. мaрт 1992. гoдинe, кaдa je oдржaн двoнaциoнaлни рeфeрeндум нa кojeм су сe грaђaни хрвaтскe и муслимaнскe нaциoнaлнoсти изjaшњaвaли o сeцeсиoнизму и ствaрaњу нeзaвиснe БиХ. Упрaвo тoг 1. мaртa, нa Бaшчaршиjи у Сaрajeву, oдjeкнуo je злoчинaчки хитaц кojeг je у српскoг свaтa, Никoлу Гaрдoвићa, испaлиo Рaмиз Дeлaлић Ћeлo. Oвим злoчинaчким чинoм нajaвљeн je крвaви грaђaнски рaт у БиХ“.
  Да чујемо Ваша искуства господине Перићу, као житеља БиХ тог времена, непосредно пред распад. Да ли се у свакодневници, у контактима са клијентима, комшијама или познаницима могло наслутити да предстоји кулминација, а затим и крвави расплет евидентне политичке кризе?
  „Тешко да је било ко од обичних људи са којима се срећемо на улици размишљао о крвавом расплету, али могло се наслутити да се нешто дешава. Имам неколико живих сећања из тог предратног периодa, а на основу личних искустава ће бити и одговор. Рецимо један детаљ пред сам рат је занимљив. Имао сам познаника, једног стручног тапетара, који ми је увек радио и поправљао намештај. Негде пред рат радио је у фирми „Радник“, а у близини имао и добру кућу преко пута фирме „Стандард“, у кварту у коме претежно живе муслимани.
  Сећам се да је повремено одлазио у Сирију и тамо наводно куповао јефтино дијаманте, које је касније продавао по скупљој цени и остваривао добре приходе. Чак је и мене звао да му се придружим у том „бизнису“, али мене такве ствари нису занимале. Једно послеподне навратим код њега „успут“ да га питам кад ће бити слободан да ми уради неки посао из његове области. Кад сам ушао затекнем га у кући са више хоџа високог нивоа (верских муслиманских поглавара) како испијају кафу из филџана. Ја, онако више кроз шалу, поздравим са „мерхаба“, а хоџе културно одговоре исто. Мој „пријатељ“ то искористи да ме представи као искреног пријатеља који је дошао из Србије, али да максимално поштујем њихову веру, дружим се са муслиманима (тада још нису били усвојили назив „Бошњак“) колико и са Србима итд… заправо представи ме као да сам ја, малтене, скоро па „њихов“, што се хоџама очигледно допало, па ме срдачно позову да им се придружим. Наравно, пошто брзо мислим и реагујем, ја то прихватим и седнем с њима, правећи се наиван и неинформисан, а у ствари са идејом да сазнам нешто више о тој „седељци“ која свакако није била случајна. И тако, уз филџан, правећи се да ме политика заправо уопште не занима, успем да ,,отворимˮ хоџе који су биле са стране и вишег ранга у верској хијерархији и сазнам зашто су дошли и шта покушавају да раде.
  Нећу овде елаборирати шта се даље дешавало са информацијама које сам тада прикупио, али морам рећи да их је долазеће време потврдило и да су биле потпуно тачне. Ето, то Вам је пример из свакодневног живота у којој мери је та верска компонента била укључена у припрему каснијих дешавања у Босни и да су политичка дешавања која сам напред изнео, и која ће остати као историјска факта, била само део једног сценарија“.
Имате ли још неку занимљиву причу из тог периода и личног искуства?   „Имам их колико хоћете. Рецимо, пре рата примио сам у стални радни однос муслимана Фетић Малића и његову супругу. Он је био запослен као возач ВИКОМ-овог полутранспортног „Кедија“, тј. развозио је робу по граду. Обоје су били велика сиротиња, али добри радници. Као и свим својим радницима помагао сам колико сам могао, чак ме питао, а ја прихватио, да будем кум на рођењу њиховог првог детета.
  На почетку рата ја сам, између осталог, био и виши самостални инспектор МУП-а; и са посебним колегама, Душком Вранићем и Мирком Мацуром, који су морали доћи из Хрватске, као и Драгом Шобота, задуженим и за тероризам у Градишци, откријемо групу која је планирала да у дискотеку убаце експлозив са обложеним великим грађевинским ексерима. Надам се да не треба објашњавати шта им је заправо био циљ. Приликом обраде откријемо податаке да је те експлозивне направе ручне израде превезао управо тај мој радник, Фетић Малић, са службеним ВИКОМ- кедијем. Нормално, не би ме та злоупотреба службеног возила у приватне сврхе занимала превише да је он превезао некоме вреће брашна или фрижидер, па то наплатио, али превозити такву експлозивну направу било ми је фрустрирајуће и као човеку, као послодавцу, као куму и као инспектору.
  Искрено, ни на крај памети ми није падало да таква сиротиња и вредан радник може кренути на ту страну, поготово што сам му кум (крстио сам му ћерку).
  Када смо га ухапсили питам ја њега: Јеси ли ти знао да је експлозив могао да убије и две моје ћерке које су ишле у тај диско, а твоје куме? Он ми, скрушен, одговори како зна, али је наводно „морао“? И ја, нажалост, по природи добар и сажаљив човек, преломим негде у себи да га је можда стварно неко „натерао“ и ургирам да га пустимо, без обзира на све. Колеге пристану, под условом да оде из земље и тако буде. Након годину дана један његов рођак из Америке, позове ме телефоном, да ми се похвали како је његов Малић Фетић одликован и добио чин у хрватској паравојсци, ЗЕНГ-ама. ЗЕНГ-е су иначе нападале на Градишку у више наврата. Мислим да из овога свако за себе може извући поуку о тим временима и о томе са колико смо наивности ми, Срби, кренули у сву ту причу! Наравно, пошто се трудим да у животу никада не грешим два пута, ја сам из те ситуације извукао одговарајуће принципе за даље, током рата, а и после.
  Када смо код првог напада Хрвата на моју Градишку, на Сави, испричаћу вам и један догађај који поткрепљује стару истину да над нашим животима бди нешто више, мада ми не знамо шта, што народ исказује пословицом - „нема смрти без суђена дана“.
  Сат времена, пре првог минобацачког напада хрватске војске и паравојске на Градишку 21. септембра 1991. године, када су нам погинуле три лица, које су баш мојим кедијем превежене у болницу, моја тадашња секретарица, Биљана Марјановић, из Нове Тополе, најављује одлазак у пошту да пословно нешто заврши и пита ме имам ли неке додатне инструкције. Када и ја имам нека посла у граду, кренемо заједно и ја јој кажем да ме мало сачека, јер сам имао да завршим неке текуће послове, па ћемо онда кренути заједно.
  Иначе, осим у рату где сам имао по службеној дужности мушког возача, увек сам имао женске возаче и секретарице у једној особи. Како се мој посао у канцераји закомпликовао, а у међувремену дошли ми и неки гости, ја јој кажем да иде сама, будући да не знам када ћу бити слободан. Она оде сама и у моменту паркирања испред поште, истовремено падну три минобацачке гранате испаљене из Хрватске преко Саве. Једна погоди директно, поред поште, фризерски салон у коме убије три жене, друга у зграду поште, а једна падне управо иза ВИКОМ-кедија у моменту њеног паркирања испред. Гелери су буквално избушили лимове од аута, а један је управо прошао кроз средину сувозачевог седишта, где сам ја требао седети, док је други, на левој возачевој страни, погодио ретровизор. На срећу Биљана није погођена, али је доживела страшан стрес, после кога се и преселила у Београд да живи и ради. Мени као да је „виша сила“ послала ненајављене госте, јер да није било њих ја бих кренуо са њом и седео бих на месту сувозача, и не би сте данас, 2021., највероватније знали ни ову истину! Говорим све ове чисто животне приче, верујући да то може приближити људима, који ово данас читају, колико су се нагло, наша свакодневница, наша познаства и дружења, посао и контакти, одједном извргли у нешто злокобно и претеће, иза чега вас је лако могла досегнути смрт. За обичне људе свих националности била је то страшна промена, али мислим да смо ми, Срби, то дочекали најмање припремљени, па самим тим и са највише стреса“.
  Кад говоримо о том времену, можемо ли мало да расветлимо Ваше политичке ставове и активности. Из Ваше биографије на Интернету, а која је очигледно превише штура за човека таквих способности, енергије и ангажовања, знамо да сте у том периоду једно време били у Странци Југословена. Знамо и да је део Ваших активности био конспиративан! Рекли сте да је за неке документе и информације још увек рано да се прикажу у јавности, кажите нам оно што можете о Вашим активностима у том времену!
  „Прво бих кратко појаснио зашто не могу, још увек, чак ни у једној и оваквој ситуацији говорити баш отворено о свему, без обзира што сам био сведок и учесник многих не само занимљивих, већ и историјски значајних догађаја тога времена. То није жеља да нешто беспотребно мистификујем или сакривам. Просто, у тим догађањима нисам био сам и мислим да не би било морално помињати неке појединости за које остали актери сматрају да треба да остану непоменуте. Нити имам права говорити у било чије име, али временом, све ће то дођи на своје. Да се сада вратим питању ангажовања у Странци Југословена о којој је више изнето на посебној Веб страници.___________________унети када се постави!
  Увидевши, као и многи честити људи, куда заправо идемо, и да нам се поново спрема историјска сатанизација са две стране (проусташка и исламистичка), многи српски патриоти су, свак на свој начин, и у домену у коме су то могли, кренули у обављање - да се тако изразим - патриотског посла, при чему морамо бити свесни да није постојала најбоља синхронизација, што због објективних проблема, што због судбинског проклетства српског народа да, у кључним историјским тренуцима, сами себи често мање верујемо него другима. Овде морамо додати и чињеницу да је наш народ, такав какав је, био недовољно и нетачно медијски информисан, као и да за разлику од муслимана и католика није имао тај степен верске хомогенизације, што би по оној чувеној мисли великог Његоша значило - „Мало руку малена је снага“, да не кажем баш „Моје племе сном мртвијем спава“.
  Дакле, српска патриотска интелектуална елита, нажалост било је и оне друге, у првом тренутку суочавала се са тим временом помоћу „штапа и канапа“ у позицији да развија најмање лошу варијанту. То морамо имати у виду када са ове временске дистанце судимо о догађајима и људима тога времена, о томе шта су могли, а шта требали да ураде. Конкретно, моје ангажовање у Странци Југословена било је уз консултацију неких пријатеља из Београда, као и академиком, др Јованом Рашковићем, изузетно мудрим човеком, правим вођом једне српске странке у том времену, па и Антом Марковићем, чије су помало заборављене визије нудиле српском народу ван Србије занимљиве модалитете решавања сопственог статуса и међусобног повезивања да живе у једној држави!
  Шта је конкретно била једна од идеја? Пошто сам, као успешан менаџер, имао пословне пријатеље свугде, од Книна, Карловца, Загреба, па до Београда и Скопља, а због мога имена ВИНКО, у Београду се тада сматрало да је мудро да се ангажујем јавно у Странци Југословена, која је имала за циљ да део Срба колебљиваца, као и Хрвата и Муслимана, придобијем за југословенску идеју, како би се ослабиле несрпске националистичке странке у Босни пре свега СДА, али и огранак ХДЗ-а. Документи и печат Странке Југословена су и данас у мом сефу.
  Моје паралелне али конспиративне политичке активности су биле и у консултацији са господином Др Јованом Рашковићем, јер само имали заједничке пријатеље у Београду, а касније сам постао и конспиративни члан СДС Бања Лука. Моја чланска карта СДС-а као покрета српског народа, западно од Дрине је: Б/оо2-324/90. Паралелно са мојим активностима у Републици Српској, сарадња се континуирано одвијала и са безбедносним и другим телима и Републике Српске Крајине, посебно области Западне Славоније, по више основа и већином је била конспиративна, па о томе не бих ништа више за сада говорио.
  Волео бих да се моје визије будућности ових простора, које нису различите од визија Николе Тесле, обистине. То значи, да се обала Јадранског мора коректно и демократски, што прије, подели између „Српског Пиемонта“ и Италије. Желим и да кажем, да смо професор Рашковић и ја искрено веровали да охрабривање и те српско-југословенске опције у Хрватској и БиХ, у том тренутку, може бити корисно за укупни српски народ, без обзира што је било јасно да Југославија тешко може бити сачувана, просто зато што је она искључивала екстреме.
  Обојица смо знали да некаква трећа ЈУ, у којој би сви Срби били заједно, мора бити демократска као што су и друге европске државе, а то значи да мора бити принцип - један човек један глас. Ово је само један од примера где је моје појавно деловање било у функцији неких конспиративних циљева и активности. Ове тадашње идеје и данас активно проводим у научном и НВО сектору под називом „Српски Пиемонт“, Александар Вучић у економском сектору „Мали Шенген“ или „Отворени Балкан“, г. Меркелова у политичком „Западни Балкан“, а данас се у том Светлу и правцу укључује и Америка – са „Југоисточном Европом“ са седиштем у Београду.
  А кад говоримо о политици и том времену, за сада ћу поменути само 1993. годину, када смо са Николом Поплашеним, Војиславом Шешељем, Александром Вучићем, Николом Шпирићем и Срећком Бурсаћем, у „Банским дворима“ у Бањој Луци „подигли“ Српску радикалну странку Републике Српске. До тог датума сам радикалске идеје на организацији српског народа у РС започео са бившим свештеником и адвокатом Никодином Чавићем. О чему ће бити више информација у другој ВЕБ страници СРПСКА РАДИКАЛНА СТРАНКА“
https://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/
Како је тада било са Вашом љубављу према техници? Је ли било времена да мислите о њој у тим данима када се заправо рађао рат?
  „Наравно. Ни у једном периоду, нити сегменту мог живота нисам могао без технике и Николе Тесле. Mоје искуство и познавање и те области добро је дошло у одбрамбеном и наметнутом нам рату. И тада сам правио или куповао најновија светска чуда у оквиру електронике. Тако сам, баш када нам је било потребно, имао у поседу уређај за сигнализацију метала у земљи. Он је, истина, у јавности познат као апарат за откривање закопаних дуката, али у рату био нам је итекако потребан за проналажење скривеног, пре свега закопаног оружја код наших потенцијалних непријатеља.
  Такође, техника прислушкивања и ометања, као и дезинформација противника путем радиоаматерских фреквенција, је Републици Српској тада била насушно потребна, у чему сам као искусни радио аматер са положеним свим класама и стручностима за рад на радио станицама, врло активно учествовао. Поменућу само један мој проналазак који је испитан у Војсци РС и дао одличне резултате. Наиме, ту сам применио део научног сазнања као машински инжењер. Увидевши на првим одбрамбеним линијама проблем и несигурну заштићеност наших бораца у рову, који су често гинули од снајпера, родила ми се идеја, уз консултацију пријатеља из Београда, да направим оптичко-механички додатак за наше најбројније полуаутоматске пушке. После првих мојих пробних задовољавајућих практичних резултата, модел сам доставио у Школски центар Војске РС у Бањој Луци, на тестирање.
  После доказане сврсисходности у прецизности паљбе на нападача и заштите наших бораца у рову од смрти или рањавања непријатељским снајперима, „Чајавец“ је урадио прву серију, али овај додатак за пушку, ипак, никада није дошао на фронт. Према мојим информацијама страни посматрачи су то забранили, јер наводно сваки рат се мора контролисати и у рату морају гинути људи“!
  Професоре Перићу, чињеница је да се током рата Ваш патриотизам исказао небројено пута и на разне начине. Ви сте несебично помагали својој држави, својој војсци и полицији, али и многим појединцима који су у рату имали трагичне судбине, но никада нисте то оглашавали на велика звона, нити сте од тога правили политички или медијско-маркетиншки капитал.
  Проучавајући неке материјале из тог времена стиче се утисак да су, у том тренутку, Бошњаци и Хрвати били свеснији Вашег доприноса српској борби него сами Срби. Зашто је то тако?
  „Па, филозофски одговор би могао да буде – зато што смо ми Срби такви какви јесмо. Могао бих рећи да је тако и данас, али признајем да ми ово питање покреће озбиљна размишљања о себи у том времену и рату као друштвеној појави, која народима и појединцима доноси тешка искушења и стресне ситуације у којима се многе вредности изврћу наглавачке у односу на мирна времена. Једна од њих је и могућност да у рату енормно зарадите бавећи се незаконитим, сумњивим, или просто неморалним пословима. Заједнички назив за то је „ратно профитерство“ и без обзира што на то нико не гледа са симпатијама, познато је да су се многе од најбогатијих светских породица „дигле“ управо на рату и око рата. Лицемерно је правити се да не знамо да се много тога десило и на овим просторима.
  Видите, ја сам познат као бескомпромисни менаџер, који се против других менаџера увек бори за што бољу пословну позицију и увек жели максимални коректни интерес. Без пардона. Сматрам нормалним да из сваке ситуације извучем највише, али ствар је у томе да рат, у коме се нашао мој народ, ниједног јединог тренутка нисам искористио као пословну ситуацију или као профитну могућност за себе, већ као несрећу која нас је све заједно задесила и требамо у свакој ситуацији, било преговорима, било ратном опцијом за свој народ извући најбоље и највише.
  Ниједног секунда ме није занимао профит, већ циљ онога за шта смо се борили - да останемо и опстанемо своји на своме. Да живимо у држави у којој не морамо крити да смо Срби, да можемо у кафани наручити кило прасетине и литар вина.
  Можда ће данас некоме изгледати како претерујем, али наш биолошки и национални опстанак био би угрожен да је Алија Изетбеговић остварио оно што је желео. Зато у рату није постојао Винко бизнисмен, већ само Винко патриота који је све што је могао ставио на располагање борби свог народа, па чак и имовину коју сам имао у иностранству. Ако би се нешто и зарадило све је давано на донације – цигарете борцима на фронту, униформе полицији, нафту, пакети са храном за сиромашне, помоћ породицама палих бораца... и већином анонимно.
  Но, нису сви тако размишљали нити радили. Неки нису пропуштали прилику да зараде, други су само то и радили, трећи су овакве као ја тапшали по рамену и охрабривали, а онда код оних „изнад“ себи приписивали нешто што би ми урадили. Било је и оних који су ми отворено говорили да пропуштам профитне прилике које више нећу имати. Никог не осуђујем. Све је то рат и све је то прошлост.
  Ја сам из рата, као и већина мог народа, изашао материјално пуно сиромашнији него што сам у њега ушао и поносан сам на то. Поносан сам и на то што данас богатство не гледам кроз материјалну вредност, већ што као Србин могу слободно да живим и радим. Ходам усправно, ни пред ким не клечим нити скрећем поглед и никоме ништа не дугујем. Данас новим познаницима често приликом упознавања и мога представљања кажем следећу реченицу из мог кабинета: „Поштована господо, видите ове награде, признања, дипломе (безброј их има), оне и њихове институције говоре о мени, а пошто је економска криза нудим вам лаку зараду, ако нађете некога кога сам слагао, преварио или остао дужан, доведите га и имате 1.000 евра награду“! Није ми важно да ли ико зна шта сам све и колико у рату дао свом народу и својој држави, јер рат није донаторска приредба, већ велика несрећа. Наравно, немам разлога да ишта од тога кријем када ме питају, али мислим да није у реду да сам потежем такве теме. Нећу то чинити ни у будуће, а они који то чине нека им је на част. Као што рекох - сви смо такви какви јесмо! А то што кажете да Бошњаци и Хрвати јако добро знају шта сам чинио у рату, то је тачно и потврђују чињенице да су моје активности у рату биле вишеслојне и вишезначне, али никад крваве и некоректне, па су биле део надзора њихових служби. Можда је то био део рутине, можда део неких других планова, али то ме не занима превише. Да у томе има ишта нечасно, давно би то употребили. Љубав према свом народу и помоћ у одбрани, није ни злочин, ни грех.
  Знам да нисам био усамљен у свом науму и зато смо ми, прекодрински Срби, успели да спречимо трећи геноцид у 20. веку, да упркос неповољној консталацији међународних чинилаца сачувамо српски народ, територију, православље и остваримо вишевековни национални сан људи са ових простора - Српски Пијемонт, Републику Српску. Поносан сам што припадам оном делу освешћених и културних Срба који су разумели ситуацију и лични интерес подредили колективном, те се ставили у функцију националних идеала и народних интереса. Захваљујући културним људима по Фројду и њиховим емпатичним замислима, који су чинили мањину, али знали својим врлинама да се наметну у окружењу и друштву, добили смо погонску снагу која је друштвену активност и одбрану националних интереса усмерила у правом смеру и на неки начин замрачила по Фројду природног човека и његове ситне пориве. Као стручњак и врсни познавалац медија и њихове несумњиве улоге, сматрам да су се прави људи нашли на челу медијских кућа и дали, уз мој скромни допринос, немерљив улог у афирмацији правих вредности без обзира на притиске, неразумевање, неповољну климу, консталацију међународних фактора, која је била против Срба и наших националних тежњи. Не боли човека писање и инсинуације људи друге конфесије или друге националности који пишу. То се може и толерисати. Али, није ми драго да моји Срби пишу глупости и тиме код мене изазивају револт и „освету“. У таквим ситуацијама се увек сетим великог Његоша који каже да је „Потурица гори од Турчина“. А пошто ја те „потурице“ познајем, онда се само сетим мудре изреке која каже „Гледај ко пише, а не шта пише“. Тако су аутори оваквих текстова квази новинарчићи приучени и плаћени од странаца да служе тим истим странацима и постављеним политичарима. У том контексту ћу изнети и два примера свежијег писања о мени из пера Србина!? Прво „Прес“ РС, који је после тог писања нестао са јавне сцене!
  После 7 дана, претпостављам из исте кухиње наручен текст, и Бјељинска „Истина“, која је такође после овог текста нестала са јавне медијске сцене. У јавности је требао да се добије утисак да су о мени пред тадашње изборе писали два медија који су на супротним политичким странама две највеће партије у РС. (СНСД и СДС). Да их даље не коментаришем, погледајте мој јавни ТВ одговор њима у техници модерних видео медијских опсервација на Јутјубу на: https://youtu.be/QDvGDFW9lwc и све ће вам бити јасно.
  Када смо код писаних медија, да нису сви писани медији исти показаћу вам и два коректна текста о мени од стране патриотског листа „Екстра МАГАЗИНА“, из 2006. и 2007. године, када сам покренуо АЛТЕРНАТИВНУ ВЛАДУ – „СРПСКИ ПИЈЕМОНТ“.
  Ви у рату нисте били само Виши полицијски инспектор, добровољац, донатор и ратни директор своје Компаније. Појављујете се на разним другим местима и у различитим улогама. Хајде да мало причамо о томе, мада знам да не можете баш о свему говорити. Како је заправо почело Ваше ангажовање у рату? Јесу ли Вас неки пословни пријатељи из иностранства позвали да напустите Босну и дођете у Беч, где сте имали фирму и разгранат бизнис? Је ли то тачно?
  „Тачно је, али то сам одбио истог секунда. Захвалио сам им се и објаснио да ако бих сада отишао, никада не бих могао да се вратим, а да се не осећам као последњи издајник. За мене је сам почетак, пуцање у српске сватове, било једна велика неправда. Кад тако узавру страсти, прво о чему размишљате су пушка и ров, па шта буде. Зато сам појурио да се у војни одсек у Градишку пријавим као добровољац Војске РС. Будући да је тамо као референт радио мој пријатељ из омладинских дана, рачунао сам да проблеме због срца и равних табана, због чега нисам служио војни рок, могу са њим да договорим и понудио сам да потпишем како прихватам здравствене ризике на своју одговорност. Са више инстанце сам формално одбијен као добровољац, али су ми рекли да сам потребнији као ратни директор Компаније у чијем саставу је и Штампарија. То ме је, морам да признам, мало депримирало, aли само неколико дана касније један високи официр (безбедности) са командантом 15. Ракетног пука потпуковником Јовом Рађеновићем, дошли су код мене на кафу и цитирам безбедњакове речи уз осмех: „Мирише ти се на барут, Винко, а?, Ти си нам пуно вреднији од пушке у рову!“ Гледали смо се очи у очи. „Не мораш бити у првом реду да га осетиш, биће га свугде, јаране мој. Чека нас тешка и дуга борба.“ – наставио је, а ја нисам био сигуран да ли ми се руга или хоће нешто да ми каже.
  - Човече, морам у Српску војску, нећу да ми се ђед Ристо, солунски добровољац, Дангићев Војвода, који је прва два топа заробио са прангијама и послао „ЧИЧИ“ и који ме је држао на крилу и уз гусларске песме певао, у гробу преврће – готово сам завапио!
  „Нису рат само фронт и ров. Није Војска само војна униформа, мој Винко, људино! Шта фали твојој полицијској униформи и активностима Вишег самосталног инспектора МУП-а. Биће ђед на тебе поносан“ – рекао ми је и потапшао ме по рамену – „Дошао сам да ти кажем да има много тога што можеш и треба да урадиш за своју земљу. Остави се директног фронта. Оних који боље пуцају и брже од тебе трче има колико хоћеш, али гарантујем да нема таквог цивила ко се разуме у електронику и радио везе као ти, да нема никог ко ће поставити бољу организацију рада са дамама у ратним условима, нема боље штампарије од твоје, мало ко има боље везе да нам прибави нешто из Србије и иностранства што нам треба, а не дају нам... Надам се да се разумемо.
  Од овог разговора ти си у нама наметнутом заједничком рату као и ја, као и сви, и ако си ти и до сада одрадио многе активности без координације са нама.
  „Знамо ми и за твоје везе у Београду и практичне активности на терену. А ни рата нема без добре ракије. Хајде да се куцнемо и наздравимо успеху наше укупне борбе“.“Ето, тако ми је саопштено да ћу имати своје патриотско место у ономе што је долазило, да ћу имати шансу да не разочарам ни претке ни потомке. И све време рата водио сам рачуна да не радим ништа чега бих се сутра стидео. Нисам, одмах разумео зашто је баш потпуковник најбољих наших ракетних јединица „Луна“ дошао са њим, али током ратне сарадње са Јовом, о чему не бих говорио, било ми је све јасно. Као потврда мога квалитетног ангажовања је и Награда коју сам добио 05.11.1993. године од комаданта 15. ракетног пука и то ни мање ни више него „HKMP5“.
  Је ли тај разговор био некакво врбовање или нешто слично?
  Не, врбовање је нешто друго. Нема потребе врбовати добровољца. Рецимо да је то био разговор пријатеља који није био случајан. Био је то, заправо, увод у неке друге разговоре са људима на различитим инстанцама. У сваком случају, мој званични распоред је био „ратни директор ВИКОМ-а“, а први задатак трансформисање ВИКОМ-а за рад у ратним условима у функцији потребе одбране.
  Како је то изгледало на терену? Шта је подразумевало?
  „Много тога. Пре свега, прекид самопрофитних активности и стављање у први план послова за потребу Војске, полиције или цивилних власти, рецимо штампарија. У то време имао сам изузетно модерне штампарске машине и бавио се издаваштвом. На захтев Војске прекинуо сам све цивилне програме и отпочео рад за војне и државне потребе. Без зараде, са ценом која је само покривала трошкове и порезе које сам без обзира на ситуацију са плаћањем увек редовно измиривао држави и то кад, како и ако плате, али 90% није никада плаћено. И данас имам милионске фактуре које никада нису наплаћене, нити сам после рата у Влади инсистирао да то плате, иако сам имао све правне основе. Није то било само штампање формулара, образаца и слично, већ и штампање дела посвећених нашој борби, историји и култури, ђачких књижица, индекса, дневника за школе, документације итд… Све је то било итекако значајно за борбу која се водила на свим нивоима. Нећете веровати да су ме неки високи службеници Владе РС, знајући моје донације и рад звали на кафу и том приликом су инсистирали да им дам фактуре да они мени те милонске цифре наплате и додали су успут да би њима требао за то дати у кешу од 30 до 50%. Ја сам се само насмејао и платио рачун за кафе“.
  Ипак сте носили и униформу, полицијску. Били сте у почетку рата виши полицијски инспектор и деловали на сарадњи са Србијом. Шта је био Ваш посао?
  Свакако Вам не могу о томе пуно говорити, али могу поменути неке добре људе-патриоте са којима сам скоро свакодневно сарађивао и разговарао о свему, најчешће уз „пијење кафе“ у „Сирану“, Хотелу „Босна“, „Соколском дому“ и ВИКОМ канцеларијама у Бањој Луци.
  У почетку хаоса 1991. године, по војним питањима, највише сам времена проводио са комадантом 5. Корпуса ЈНА и комадантом 3. Војне области, а од 30.12.1991. и Комадантом III Армије - генерал-пуковником Николом Узелцем, у његовом кабинету у Бањој Луци. Мислим да могу изнети и један детаљ, који пуно говори! Био сам присутан када је стигла друга депеша из Београда да он повуче војску из једног града, кога смо одбранили и држали без проблема. У телеграму је писало, (мислим да је генерал-пуковник Благоје Аџић потписао) да ће уколико то не уради, он из Београда послати Војну полицију да га ухапсе. Генерал је викао од беса али морао је послушати вишу команду. Иначе је био добар човек иако већина њих из ЈНА нису симпатисали четнике и добровољце, који се нису хтели ставити под његову команду, али су сарађивали.
  И тај изнуђени одбранбени рат који смо водили, имао је и своје „добре“ стране. За почетак прекодрински Срби су добили своју Српску, Ентитет-Државу Републику Српску и ујединили четнике и партизане што је за Српски национални корпус можда најбитније!
  Моје све касније активности до данас 2024. године су усмерене ка припреми и стварању једне јединствене државе на Балкану у којој би сви Срби били поново заједно. Јер као што је историчарима познато - историја се у одређеним временским интервалима - понавља. Моје активности су и у научном и НВО сектору. У том смеру и госпођа Ангела Меркел са „изабраним“ властима на Балкану припремала „Западни Балкан“. Господин Александар Вучић успешно ради у економском сектору - такозвани „Мали Шенген“ па Отворени Балкан, а потписом докумената у Вашингтону и доласком Америке, као Светске државе, према моме предвиђању као научној дисциплини, подржаће једну јаку државу на Балкану која би била „бедем“ ка продору избеглог екстремног Ислама у Европу после уништења на Блиском истоку. Са друге стране та држава би са Америком иза леђа парирала и неким јаким Европским државама, да не би дошло до поновног повампирења фашизма.
  Без обзира која опција буде у будућности, седиште или централа требала би бити у Београду - Србија!
  Ја сам као послован човек имао доста веза у Београду, а као одрасли Шапчанин нормално и у Шапцу. Такође, био сам близак неким људима из Милошевићевог окружења. Када је почео рат граница на Дрини постала је врло важна тачка у сваком смислу. И тактички, и стратегијски и привредно, па се контрола тог дела наметала као императив, али не било каква контрола, већ контрола која ће олакшати проток потребних роба, а отежати црноберзијанство. А о страним императивима и о тим последицама је већини људи тог времена то познато. Неко је сматрао да као човек са пословним искуством и ауторитетом са обе стране Дрине, Винко Перић, може помоћи да у том делу неке ствари функционишу како је најбоље могуће и како је замишљено.
  На србијанској страни Павловића моста сам излобирао постављење зета Драгана Јаковљевића у полицији. Тако да сам неке конспиративне патриотске послове као виши самостални полицијски инспектор лакше решавао, поготово када су постављене границе и блокада на Дрини. Мислим да сам и тај посао радио квалитетно и честито, у најбољем интересу свог народа и државе. Наравно, било је ту и неких класичних полицијско-безбедносних послова и слично.
  Све у свему, нисам обрукао ђеда Ристу, солунског добровољца и покретањем устанка 1941 као Дангићев Војвода.
  Једна од ствари које памтимо из тог времена је невиђена медијска „сатанизација“ Срба и њихове борбе. Београд се томе јесте супротстављао, али то се на Западу некако више користило као доказ тврдњи да званични Београд врши агресију на Босну, него као извор тачних информација са терена. Да ли је руководство босанских Срба било свесно да мора имати своје аутентичне медије, и као да се са тим мало каснило?
  Било је свесно, посебно председник Караџић. Он је итекако добро знао шта све медији могу да ураде и непрестано је пожуривао формирање званичних медија.
  Прву званичну вест Српска новинска агенција (СРНА) емитовала је 7. априла 1992, а само дан касније послала је у етар и свој први Извештај о терору над Србима у муслиманском делу Сарајева. Дакле, СРНА је почела само неколико дана након почетка рата, али је требало реалног времена да то заживи, основати дописништва, опремити, наћи квалитетне и патриотски оријентисане људе. Као део Прес службе ВРС од почетка сам био укључен у те пројекте од великог значаја за нову Државу.
  Посебна пажња, поред развоја СРНЕ, посвећена је и формирању српске патриотске радио-тв која би за почетак имала центре на Палама и Бањој Луци. Већина стручних кадрова је била из Сарајева на Палама, а неки су били у Бањој Луци, али све се стизало у ходу. Ја сам био укључен и у бањалучки део СРТ-а (Српске радио телевизије), коме сам ставио на располагање и стручност, своје тада најбоље камере и другу технику и рад са њима, а био сам и практично део ТВ екипе, на челу са новинаром Гојком Шербулом, доајеном југословенског новинарства, кога сам након рата пословно ангажовао и у својој приватној ВИКОМ РТВ.
  Био је частан човек и патриота. Овде морам да истакнем једну дигресију. Нажалост, било је и наших новинара који нису били патриоти, који су свесно или несвесно ширили неистине о свом народу и борцима.
  Мораћу да у том светлу изнесем један конкретан пример, једно тешко сећање.
  Реч је о наводном „новинару“ из Градишке, Милану Пилиповићу, који је тада радио за БиХ ТВ. Када је хрватска војска гранатирала најгушће муслиманско насељено место Орахова, које се налази тик преко Саве и хрватске границе, он је за БиХ ТВ као њихов сарадник изнео медијске инсинуације - како није сигуран да су то урадили Хрвати, већ наводно можда и ЈНА, иако сам га, пошто смо се познавали, лично упозорио да су хици дошли са хрватске стране, где наших снага није било, и да ако не верује нечему што је очигледно бар не треба да упире прстом у нашу војску која је тада била далеко од Орахове и са друге стране брда, тако да је немогуће извршити напад. Та његова глупост могла му је доћи главе, јер су се неки из екстремно десне организације из околине били припремали да му пресуде. Сазнавши за то ја сам их замолио да сачекају да ја са њим поразговарам, што сам и урадио.
  Он је био класичан пример оне Његошеве: „Потурица гори од Турчина“. Или класични минорни новинарчић какав је и данас. У контексту овог текста и мојих искустава са медијима, морам навести и садашњу БН ТВ из Бијељине за коју сада ради поменути Пилиповић и која свесно или несвесно, али дефинитивно непатриотски, својим активностима и лажима коче и урушавају нашу демократску борбу за самосталношћу или повратак бар на изворни Дејтон Републику Српску.
  Власника БН ТВ-а, Владу Тришића, аргументовано бих могао да сврстам у ратне профитере, јер опрему донирану из иностранства и фондова СДС-а током рата и данашњи прилив средстава из иностранства, он софистицирано употребљава у супротном смеру од онога за што су је донатори наменили.
  Нажалост, нису ово једини примери и зато је оснивање службене новинске агенције и што више патриотских медија био заиста приоритет. То су препознавали и руководство и ми на терену, али и читав српски народ.
  Новинаре називају „седмом силом“, а ја често истичем аргументовано да су они „друга сила“. Односно, већином су свесно, а најчешће несвесно, у функцији, и извршиоци невидљивих стратегија оних најјачих у свету или „егзекутори“ Ову тезу поткрепљујем као и увек истином коју је Мој ВИКОМ РТВ практично спровео срушившие Медијски Остоју Кнежевића, заменика Председнице Биљане Плавшић и Генералног директора Телекома РС. https://youtu.be/L3TEjE3FzTU
  Многи сматрају да су СРНА и РТРС (Радио-телевизија Републике Српске) играли веома важну улогу у стварању и очувању српског ентитета. Ви сте на неки начин били део тих догађаја, можда мало у сенци, али довољно близу да нам кажете своје сећање на то време?
  Заиста мислим да су та два наша медија уз РТС из Београда јединствена у историји по значају који су имали у формирању једне државе.
  Пре свега због поверења који су стекли у народу и изношењу истине о тим ратним догађајима. Сви се сећају сјајних ратних извештаја и патриотског хумора Риста Ђога. Али је мање познато име патриоте Александра Шукала, који је 1992. године из Дунав-филма дошао да помогне стварање српских медија у Бањој Луци, па сјајни Никола Деретић и многи други.
  Успостављање националне радио-телевизије практично је почело одмах након покретања СРНЕ.
  Буквално смо се борили с временом. Репортажна кола била су позајмљена од ЈНА и коришћена су и за монтажу и за режију. У условима у којима се радило био је прави подвиг званично емитовање првих два сата програма 6. маја 1992. из студија Канала „С“ у Палама. То је заправо званични почетак.
  Пошто спадам у оне који верују у моћ радија, желим да истакнем да је тог дана отпочело и целодневно емитовање радио програма.
  Заиста је тешко описати тај осећај поноса и усхићености када је млада спикерка, Владана Савић, студенткиња Филозофског факултета, прочитала прве вести у Дневнику.
  Колико се сећам први уредник Канала „С“ и касније Српске радио-телевизије био је познати југословенски новинар, Илија Гузина, али можете ли поменути још нека имена којих се сећате?
  Како да не. Рецимо Младен Крсмановић, Душко Ољача, Ведран Шкоро, Драгиша Ђорсовић, па из техничке екипе Жељко Дебелногић, Слободан Пурковић и Момчило Милидраг, па спикерка Јелена Чабрило и многи други. Просто је неправедно било кога истицати, јер сви су изузетним жаром и патриотизмом изгарали у свом послу. Оно што ја желим да подвучем, као неко ко је докторирао на безбедности у медијима, јесте - колики је значај имао њихов рад за супротстављање медијској агресији којој смо били изложени. Мислим на српски народ. Знате, ради се о релативно малом простору који је био под дометом хрватских и муслиманских медија, изложен сталној пропаганди која је имала за циљ да сломи морал бораца и народа, шири дефетизам и неповерење, застрашује грађанство итд.
  Знате ли шта су у том смислу значили они саркастични мини скечеви легендарног Риста Ђога, којима је завршавао сваки свој Дневник исмејавајући неке догађаје из рата, али и муслиманске и западне политичаре?! Знате ли колико је то било гледано, колико је дизало морал борцима и становништву. Ни данас, више од четврт века од тада, као човек који се професионално бави медијима, не знам за савршенију и оргиналнију примену онога што савремени спин-мајстори зову „техником порицања“. Њему је то донело толику популарност у српском и омразу у муслиманском и хрватском народу да је кружила пошалица да Радован Караџић не мора да брине, јер ако би га муслимани и ухватили увек би га радо мењали за Риста Ђога. Једноставно, и СРНА и, како се тада звала, СРТ (данас РТРС), били су део српске националне борбе и без њих одбрана националних интереса и територија не би била могућа.
  У тим пионирским данима радило се и волонтерски и без одговарајуће опреме и уз ризик по сопствену безбедност, али сви који смо директно или индиректно били укључени у тај пројекат били смо свесни његовог значаја.
  Да се разумемо, сада говорим пре свега о значају формирања ових националних медија у смислу одбране од медијске агресије на српски народ као дела специјалног рата који увек прати оружана дејства и који имају за циљ урушавање морала, обесмишљавање циљева борбе итд. Ту је, наравно, и огромна улога коју су СРНА и СРТ (РТРС) одиграли у чисто информативном смислу, у објективизацији информисања са терена, у реакцији на неистините информације и другим облицима супротстављања сатанизацији Срба у остатку света.
  Како цените тај допринос СРНЕ и СРТ-а у том чисто информативном смислу, и према споља и према осталим српским земљама?
  Огроман. У сваком смислу. Довољно је да се сетимо неколико прилога којима су разобличени западни медији који су српске жртве приказали као муслиманске. Након тога, то више није била тако масовна појава. Или, присећам се како је током 1993. године Српска телевизија у два дана угостила више од 30 страних телевизијских екипа које су извештавале са ових простора.
  Са свима се дружило, разговарало, размењени су бројеви телефона за сарадњу, након чега више нису одлазили само код Муслимана.
  Наравно, говорим о онима којима је циљ било информисање, а не специјални рат против српског народа. Ту је био и сателитски програм који се емитовао за Америку, што је такође утицало на стварање објективније слике о догађајима. Што се тиче информисања српског националног простора, СРНА и СРТ (РТРС) су знатно освежиле оно што је пре њих радио само Београд. Својим извештајима са терена, сликом и речју, национали медији Српске укључивали су се у РТВ Београд, Нови Сад и Подгорицу, а покривали су и простор Републике Српске Крајине. Са њиховим радио-телевизијама остваривани су различити заједнички програмски садржаји који су доприносили осећају заједништва српског народа где год да се налази. Свакако да је тих садржаја могло бити више, али сигурно да кривица за то није била на медијима Српске.
  Колико дуго сте Ви били ангажовани на помоћи пројекту формирања та два национална медија РС?
  Док год је било неопходно и шта год је било потребно. Ја сам у тој причи био већином конспиративни стручни играч Менаџер задатака и у функцији мисије и имплементације пројеката, универзалац, који је затварао неке рупе у великим патриотским пројектима, просто јер је то ретко ко други квалитетно могао. Као када нападача привремено пребаците у одбрану јер вам се повредио бек, али са аспекта мојих главних патриотских задужења ја сам и даље био негде тамо. Зато, када су ствари заживеле, када је програм кренуо, а организација устројена, мене су ослободили потребе да се и даље тиме бавим и покретао сам друге пројекте сходно потребама РС. Гледано временски, то је било крајем 1993. када је дошло до техничког обједињења о коме сам говорио. Тада је то већ све функционисало како ваља.
  Ја сам већ од 1994. па до краја рата био службено ангажован на путовању Бања Лука - Београд и Нови Сад, јер сам најмање пар дана у месецу требао бити у Србији и водити рачуна о потребама војске и полиције Републике Српске као као и о преласку границе на Дрини, водећи рачуна о санкцијама, уведеним у лето 1994. године.
  У сваком случају, веома сам поносан што сам био у прилици да дам свој допринос и том пројекту од огромног националнаг значаја, без обзира колико он био скроман. И то у првим данима када је било најтеже. Наравно то искуство ми је добродошло код каснијих подизања свих мојих електронских медија.
  Подсећам вас да сам од нуле до „кључа у руке“ по свим аспектима рада медија (технички, правни, програмски, кадровски, организациони) до данас у РС и Србији подигао 18. електронских медија.
  Бошњаци и Хрвати су Вам замерали што сте били велики донатор војске и полиције РС?
  Какво лицемерје! Па да се и нашалимо. Нисам имао прилике „да њих помажем“ тј. да им додајем муницију кроз цев. Па, забога, кога ћу помоћи ако не своју војску и полицију које су основане не својом вољом у наметнутом нам одбранбеном нам рату? Њима је боље да гледају у своје двориште и утврде ко је плаћао оне муџахединске и усташке кољаче који су покренули свој муџахедински рат. Ја сам стварно давао све што сам могао, али не заборавимо борце који су бранили своју земљу. Војне и полицијске униформе, цигарете за оне који су на фронту, чарапе и обућу, гориво, свашта. Сретнем тако неког и он ми прича како је нечега, на неком делу ратишта, зафалило, ја одмах купим и пошаљем. И порез на то платим држави. То су били вишемилионски износи, али никада нисам ни сабирао, нити тиме неког оптерећивао после рата.
  Навео бих само три моја сегмента сарадње и са Русијом, у којој сам учествовао а нека започета дружења су и данас активна. Једна од линија за лекове, којих није било код нас, ишла је преко мога пријатеља др Козлова из Москве. Други је са академицима Русије, редовним члановима Руске Академије наука, који су јавност у Русији правилно информисали о нашој одбрамбеној борби за слободу. И трећи је са Атаманима, који су и 2014. године били моји гости.: https://youtu.be/FGOKiF8M5kE
  Да ли је тачно да сте у ратном вихору спонзорисали поред војске и полиције и већину НВО сектора и организација, посебно и културу, па и позориште представе?
  Тачно је. Већина тих културних догађаја се не би ни догодила да их није спонзорисала моја компанија „ВИКОМ“ или ја и моји сарадници лично. Тиме сам и те културне институције помагао у свом раду и опстанку. Довођењем позоришта из Бање Луке у Градишку 1993., где су изводили по неколико представа и за Војску и за грађане, мојим суграђанима сам бар на тренутак мало промено перцепцију - да забораве рат и све невоље које је он донео.
  То није била само представа, био је догађај за град. Мислим да сваки интелектуалац разуме шта сам тиме желео да постигнем. Већ сам рекао да није било области живота и рада у коме нису хуманитарно и спонзорски учествовале или моје фирме или ја сам лично.
  Већ сам рекао да није било области живота и рата у коме нису хуманитарно и спонзорски учествовале или моје фирме или ја лично, идејно, организаторски и практично!
  Када говоримо о овом времену и само неким мојим активностима, додаћу кратко и нека моја ангажовања у НВО сектору. Наиме, одбрана је била на првом месту, али одбрана и рат не би могли да функционишу сами за себе, око позадина није организована и успостава закона и инстируција иза одбране не би било. Такође, ја сам увек предвиђао будућност и та су предвиђања, у односу на друге, најчешће била и са највећом вероватноћом остварена. И у таквим околностима нова држава и грађани морају да „ЖИВЕ“, оганизовано раде и опстају. Поред свих мојих мултидисциплинарних и иновативних активности имао сам и жељу и времена и новаца да учествујем и помажем све што је ново! Увек сам имао и нових идеја и времена као менаџер, јер се ради и о новој држави мога народа.
  За председника Извршног одбора изабран је Газдић Сретен. У Управном одбору су били заступљени радиоаматери са цијеле територије Републике Срспке. Почели смо са радом и први проблем је био нашег позивног знака у етеру и признање тог знака у свету. У суштини тај знак је легитимација и ознака државе из које емитујете у свету. https://www.facebook.com/VINKO1606953/
  Ја сам знао, за разлику од многих, да уколико међународна радио-аматерска унија ИАРУ призна нови знак, то вам је као у дипломатији, значи да је та светска организација признала нову самосталну радио-аматерску државу у свету!
  Ја сам овај дипломатки гаф успешно применио 2014. код ВОФ-а – Велики Орјент Француске, Париз 4, успостављајући са Браћом из Београда прву Месонску ложу „Никола Тесла“ у Републици Српској, у Бањој Луци. У том паралелном, квалитетном, веома напредном и иновативном свету, поседујем велико искуство и највиши могући 33о Масонски степен - SOVEREIGN GRAND INSPECTOR GENERAL. Данас је у масонским круговима ВОФ-а из Париза, призната РС.
https://vinkoperic.com/lang_sr/Velika_nacionalna_loza_rs.php
  Позивни знак неке радио-аматерске станице садржи се од једног до три прва слова или броја, и они су ознака државе у свету, а друга три се мењају и означавају појединог регистрованог радиоаматера или радиоаматерски клуб те државе. Федерација БиХ је већ регистровала Т9ххх као нова БиХ, а ми патриоте тада нисмо хтели да то прихватимо. Лично сам се ангажовао да покушамо добити слободан знак нове државе у свету Х5ххх и са тим знаком смо почели радити. За тај нови знак сам лобирао и појаснио властима као и тадашњем председнику, др Радован Караџићу који се сложио да идемо у ту процедуру и рад.
  Као што сам већ рекао, ја сам имао пуно разних ратних и патриотских обавеза и иновативних активности, јер је требало покренути и УПП РС – Удружење приватних послодаваца Републике Српске, знајући да ће будућа послератна западно-демократска држава морати да има организоване послодавце и синдикалце ради трипартитних разговора и договора. Пошто сам успешно завршио и правно организовао моје радиоаматере ишао сам даље, а Душану Јовановићу сам оставио кормило Савеза радиоаматера Републике Српске.
  Међутим, у Савезу радиоаматера РС смо имали доста мојих тадашњих радикала или „десних“ у контексту патриотизма и чланова Српске радикалне странке РС, чији сам ја био оснивач и члан Извршног одбора СРС РС, али нажалост и „леваке“ посебно из Добоја - чланове Социјалистичке партије!
  Они су форсирали и радили у етеру са старим ЈУ БиХ знаком ЈУ4ххх, а моји „десни“ Х5ххх, али ни један знак није био тада признат од светске стране IARU.
  Председник Јовановић је био честит човек и мање вешт у политици, а ови „леваци“ мудри и лукави, па како то код Срба буде, касније су успели да преузму комплет ову организацију и после рата су званично прихватили унитарни и јединствени Т9ххх ФБиХ знак! Што по Дејтонском споразуму нису смели, али нажалост левака, издајника или дилетаната имате увек и свугде! Сада је Европа званично за БиХ доделила нови радиоаматерски знак за целу БиХ – Е7ххх. Због тога, а и даљњих мојих путева, од Скупштине 1993. до данас нисам имао пуно времена за ову моју љубав, али имам у плану да једног дана подигнем свој приватни „ВИКОМ“ радио клуб.
  Господине Перићу, знамо да сте током целог живота посвећени и радите и у невладином, грађанском, или Трећем сектору државе. Пратимо Вас већ годинама у разним НВО организацијама, а посебно запажене Ваше активности су у удружењима послодаваца, али не и у Коморском систему?
  „Да. То је тачно и посебно широка тема која ће бити детаљније изнешена у јавност на другом ЊЕБ страници.: https://vinkoperic.com/lang_sr/upprs.php
  -Покретање Коморе самосталних приватних предузетника, или Коморе малих и средњих предузећа РС из кога смо добили само минорну „Занатско предузетничку Комору“.:
https://vinkoperic.com/lang_sr/zanatskakomora.php
   Овде би напонемуо моја два мега Светска пријекта са колегама из удружења:
1. Нову Масонску ВНЛ РС - ОБЈЕДИЈЕНЦИЈУ у свету.:
https://vinkoperic.com/lang_sr/Velika_nacionalna_loza_rs.php и
2. „СРПСКИ ПИЈЕМОНТ“ О.Б.:
https://vinkoperic.com/lang_sr/srpski_pijemont.php неку врсту заједничке државе на Балкану о чему више можете видети на посебним ВЕБ страницама
  Шта данас мислите о људима за које знате да су током рата правили неке сумњиве комбинације и стекли богатсво? Рецимо на оне који су Вам продавали бензин за 5 марака, а Ви сте га куповали и обављали задатке за потребе одбране или га једноставно донирали?
  Не гледам на њих, нити икада размишљам о томе. А и већина их није међу живима. Управо тај који је мени продавао ту нафту је после рата, наводно због болести умро.
  Ја се у принципу не бавим другима, једино ако су мени нешто лоше урадили, онда нема већег осветника. Ја у том контексту имам једну реченицу коју често кажем: ,,За добро и коректно учињено мени, враћам најмање дупло, а за лоше најмање тродуплоˮ! У томе не поштујем изреку „Ко тебе каменом, ти њега хлебом“ већ обрнуто. Као што сам већ рекао, по званичном и службеном распореду, као ратни директор ВИКОМ-а, све своје ресурсе ставио сам у функцију борбе за слободу српског народа и одбране Републике Српске као тековине те борбе.
  Никада од тога нисам правио ни спектакл, нити тражио било какве заслуге, нисам тражио никакве бенефиције, нити за пензију користио ратно учешће, нити икакву наплату после рата до данас, јер све што сам радио било је посвећено мојој земљи и мом народу, српском народу с обе стране Дрине. Ратно време је иза нас. Ја сам у том времену радио већином иновативно и предузетнички у свим областима, онако како сам мислио да је исправно. Све што сам имао поделио сам са својом војском, полицијом и својим народом.
  После рата сам имао само објекте и неколико радника-сарадника. Буквално сам 1997. године поново почео од нуле. И са овом памећу исто бих опет учинио ако затреба. Завршавајући ову тему, као једну од мојих широкоспектарских активности износим и једно писање ратног часописа „КОРИДОР“ о мени у то време.   Професоре Перићу, јасно нам је да не можемо о свему говорити, али Ваша лична искуства драгоцена су и историјски, и друштвено, јер се у Вама ставови патриоте спајају са оценом мултидисциплинарног научника.
  Хајде да се опет вратимо Вама као почасном доктору историјских наука Института за националну историју из Њујорка. Како је заправо почео оружани сукоб на простору БиХ?
  После минобацачког напада на Градишку у коме су погинуле три жене у фризерском салону, од којих је једна и мајка моје друге секретарице Сандре, а нешто касније и минобацачког напада на Орахову, у Југославији најгушће насељеног муслиманског насеља (99%); дана 26. мaртa 1992. гoдинe, извршeнa је и aгрeсиja нa тeритoриjу oпштинe Брoд, oд стрaнe oружaних формација из Хрвaтскe и муслимaнскe фoрмaциje "Хaнџaр дивизиje", чиjи су припaдници, мaхoм из Сaнскoг Мoстa, прoшли oбуку у кaмпу у Сиску. У нaпaду нa сeлo Сиjeкoвaц пoчињeн je стрaвичaн мaсaкр нaд српским цивилимa. Скoрo нa идeнтичaн нaчин извeдaн je злoчинaчки нaпaд jeдиницa из Хрвaтскe и Хрвaтскe зajeдницe Хeрцeг Бoснa нa Купрeс, у нoћи измeђу 3. и 4. aприлa 1992. aприлa. Сaмo двa дaнa oд мaсaкрa српских цивилa у сeлу Дoњи Мaлoвaн кoд Купрeсa, Eврoпскa зajeдницa je 6. aприлa признaлa БиХ кao сaмoстaлну држaву.
  Случajнo или нe, oвo признaњe сe дoгoдилo нa дaн кaдa je 1941. гoдинe нaцистичкa Нeмaчкa, бeз прeтхoднe oбjaвe рaтa, бoмбaрдoвaлa Бeoгрaд, a убрзo пoтoм je кaпитулирaлa војска бивше Крaљeвине Jугoслaвиjе. Тaкo je, сaмo дaн пoслe oвoг признaњa, нa прeдлoг Aлиje Изeтбeгoвићa, крњe Прeдсeдништвo Сoциjaлистичкe Рeпубликe Бoснe и Хeрцeгoвинe, бeз присуствa српских члaнoвa, Никoлe Кoљeвићa и Биљaнe Плaвшић, дoнeлo је oдлуку o прeимeнoвaњу Сoциjaлистичкe Рeпубликe БиХ у "Рeпублику Бoсну и Хeрцeгoвину", кao и oдлуку кojoм je прoглaшeнa нeпoсрeднa рaтнa oпaснoст. Убрзo пoтoм oтвoрeни су брojни фрoнтoви, aли трeбa пoдсeтити дa су у тo врeмe кao jeдинe рeгулaрнe oружaнe снaгe нa тeритoриjи БиХ билe jeдиницe JНA, кoje су схoднo прeтхoднoм дoгoвoру вojнe кoмaнде и Прeдсeдништвa БиХ трeбaлe дa нaпустe БиХ дo 19. мaja 1992. гoдинe. Мeђутим, прe звaничнoг приjeмa БиХ у Уjeдињeнe нaциje (22. мaja 1992.) муслимaнскo-хрвaтскe фoрмaциje пoчинилe су joш двa мaсoвнa злoчинa: у Дoбрoвoљaчкoj улици у Сaрajeву (2. и 3. мaja), кao и у Тузли нa Брчaнскoj мaлти (15. мaja), кaдa су, упркoс прeтхoднo пoстигнутoм спoрaзуму и гaрaнциjи прeдстaвникa мирoвних снaгa Уjeдињeних нaциja у БиХ (УНПРOФOР), нaпaднути кoнвojи JНA.
  У тим злoчинaчким нaпaдимa убиjeнo je прeкo 200 млaдих вojникa JНA.
  Тaкo je муслимaнски лидeр Aлиja Изeтбeгoвић, у склaду сa свojим aнтицивилизaциjским пaмфлeтoм "Ислaмскa дeклaрaциja", жртвoвao мир зa ствaрaњe лaжнe твoрeвинe “Рeпубликe Бoснe и Хeрцeгoвинe“, кao штo je биo случaj сa Пaвeлићeвoм НДХ у Другoм свeтскoм рaту.
  Aли ни пoслe три и пo гoдине oд почетка oружaних сукoбa у кojима je живoт изгубилo скoрo 100 хиљaдa људи, било joш вишe рaњeних и прeкo двa милиoнa избeглих и рaсeљeних лицa, Изeтбeгoвић ниje дoбиo нeзaвисну, тo jeст унитaрну ислaмску држaву БиХ, кaкву je прижeљкивao у „Ислaмскoj дeклaрaциjи“.
  Као што се зна, тај крвави сукоб окончао се Дејтонским споразумом, али њему су претходиле одређене политичке активности, како тзв. међународне заједнице, тако и самих актера.
  Како је све то текло и где су започели проблеми, мислим историјски?
  Упoрeдo сa oружaним сукoбимa измeђу три зaрaћeнe стрaнe у БиХ, пoд пaтрoнaтoм мeђунaрoднe зajeдницe, вoђeни су прeгoвoри o прeстaнку рaтa и рeшeњу пoлитичкe кризe.
  Jeдaн oд успeшниjих скупoвa oдржaн je 8. сeптeмбрa 1995. гoдинe у Жeнeви, нa коме су усвojeни тaкoзвaни жeнeвски принципи. Jeдaн oд тих принципa пoдрaзумeвao je унутрaшњу пoдeлу БиХ прeмa прoпoрциjи: 51 oдстo зa тeритoриjу Фeдeрaциje БиХ и 49 oдстo зa тeритoриjaлну цeлoвитoст Рeпубликe Српскe, дa би тeк нa Мeђунaрoднoj кoнфeрeнциjи, кoja je oдржaнa oд 1. дo 21. нoвeмбрa 1995, гoдинe, у aмeричкoj вojнoj бaзи „Рajт Пeтeрсoн“ у Дejтoну, у држaви Oхajо, био пoстигнут мирoвни спoрaзум измeђу сукoбљeних стрaнa. Нaимe, нa Aрaнђeлoвдaн 1995. гoдинe пaрaфирaн je Дejтoнски спoрaзум, кojим je зaустaвљeн рaт и успoстaвљeнa нoвa устaвнa структурa у БиХ, a нa зaвршнoj кoнфeрeнциjи у Jeлисejскoj пaлaти у Пaризу, 14. дeцeмбрa 1995. гoдинe, дeфинитивнo je пoтписaн Oпшти oквирни спoрaзум зa мир у БиХ, у чиjим je Aнeксу 4. (Устaв БиХ) - утврђeнo дa сe БиХ, кao слoжeнa држaвнa зajeдницa, сaстojи oд двa рaвнoпрaвнa eнтитeтa и три кoнститутивнa нaрoдa - Србa, Хрвaтa и Бoшњaкa.
  Тaкo су, свojим пaрaгрaфoм нa Oпшти oквирни спoрaзум зa мир у БиХ у Дejтoну, прeдсeдник Србиje Слoбoдaн Милoшeвић, муслимaнски лидeр Aлиja Изeтбeгoвић и прeдсeдник Хрвaтскe Фрaњo Туђмaн, уз свeдoкe и гaрaнтe: aмeричкoг прeдсeдникa Билa Клинтoнa, фрaнцускoг Жaкa Ширaкa, нeмaчкoг кaнцeлaрa Хeлмутa Кoлa, бритaнскoг прeмиjeрa Џoнa Мejџерa, рускoг прeмиjeрa Виктoрa Чeрнoмирдинa и кoпрeдсeдaвajућeг Мирoвнe кoнфeрeнциje, швeдскoг диплoмaту Кaрлa Билтa, прaктичнo признaли сувeрeнoст и нeзaвиснoст Рeпублици Српскoj, штo су нa jaсaн нaчин пoтврдилe и oдрeдбe Устaвa БиХ.
  Oдмaх пoслe ступaњa нa снaгу Дejтoнскoг спoрaзумa, кojим je дeфинитивнo oкoнчaн трoипoгoдишњи крвaви сукoб и прeдвиђeнa прoцeдурa зa успoстaвљaњe трajнoг мирa, приступилo сe прaктичнoj примeни њeгoвих дeсeт aнeксa.
  Сви aнeкси су успeшнo спрoвeдeни нa нaчин кaкo je тo билo прeдвиђeнo, aли сe jeдинo oктрoисaни, тo jeст нaмeтнути Устaв БиХ (Aнeкс 4), кao нajвaжниjи дoкумeнт и трajнa кaтeгoриja, joш oд пoчeткa нaшao прeд нaсртajимa бoшњaчкoг пoлитичкoг eстaблишмeнтa из Сaрajeвa и нaстojaњимa дa сe приступи њeгoвoj рeвизиjи и прoмeни устaвнo-прaвни пoлoжaj БиХ кojи je дoгoвoрeн у Дejтoну. У тим нaстojaњимa бoшњaчки лидeри су имaли вeлику пoдршку oд стрaнe пojeдиних висoких прeдстaвникa у БиХ, пoпут Кaрлoсa Вeстeндoрпa, Вoлфгaнгa Пeтричa и Пeдиja Eшдaунa, кojи су свojим нaсилним oдлукaмa и aнтиустaвним дeлoвaњeм, стaлним уцeнама и прeтњама упућeним звaничним прeдстaвницимa Рeпубликe Српскe, увeликo нaрушили дejтoнску устaвну структуру у БиХ. Тaкo су, спрoвoдeћи нajгрубљи oблик нaсиљa нaд дeмoкрaтиjoм Eшдaун, Пeтрич и Вeстeндoрп нa нeустaвaн и aнтицивилизaциjски нaчин свojим нaмeтнутим oдлукaмa, а делом и нестручности наших политичара, прeнeли нa стoтинe устaвних oвлaшћeњa сa eнтитeтa нa нивo зajeдничких oргaнa БиХ. Тим aнтицивилизaциjским чинoм, нe сaмo дa je пoништaвaнa вoљa грaђaнa искaзaнa нa дeмoкрaтским избoримa, вeћ су сe прeмa нaрoдним прeдстaвницимa, пoсeбнo Србимa, примeњивaле рeпрeсивнe мeрe у виду уцeнa, прeтњи и oдмaзди, чак и по цену најгрубљих кршeња eврoпских кoнвeнциja и пoвeљa УН кojимa су зaгaрaнтoвaнa oснoвнa људскa прaвa.
  Заустављању ерозије преноса овлаштења са РС на БиХ, увелико је допринела Српска Напредна странка Републике Српске на челу са мном на Изборима 2008. године, а ВИКОМ ТВ је својим активностима допринела окретању укупне политичке сцене и политичара удесно, ка патриотизму РС, али и о томе ћемо у другој ВЕБ страници.   Велику улогу у неким спорним одлукама на штету Срба у постдејтонском времену имао је тзв. „Савет за имплементацију мира“, који се и данас повремено спомиње. Како је то тело успостављено и са којим циљем?
  Шeст дaнa прe пoтписивaњa Дejтoнскoг спoрaзумa у Пaризу, oднoснo 8. дeцeмбрa 1995. гoдинe у Лoндoну je oдржaнa првa Кoнфeрeнциja зa примeну мирa у БиХ, нa кojoj су дoнeти кoнкрeтни зaкључци. У тим зaкључцимa сe укaзуje нa знaчaj aнгaжмaнa мeђунaрoднe зajeдницe, кoja трeбa дa пoмoгнe нoви пoчeтaк зa грaђaнe Бoснe и Хeрцeгoвинe у ствaрaњу пoвoљнe климe у пoглeду бeзбeднoсти и трajнoг пoлитичкoг рeшeњa.
  Лoндoнски зaкључци су, тaкoђe, прeдвидeли oснивaњe нoвих пoлитичких и устaвних aрaнжмaнa зa Бoсну и Хeрцeгoвину кojи би зajeднo дoвeли зeмљу у oквире дeмoкрaтиje и влaдaвинe прaвa, зaштиту и унaпрeђeњe људских прaвa и рaниjи пoврaтaк избeглицa и рaсeљeних лицa, успoстaвљaњe oтвoрeнoг, слoбoднoг тржиштa eкoнoмиja, нoрмaлизaциje oднoсa измeђу БиХ и њeних кoмшиjа, рeгиoнa и oстaткa мeђунaрoднe зajeдницe, кao и ствaрaњe дирeктнoг и динaмичнoг угoвoрнoг oднoсa измeђу БиХ и Eврoпскe униje у oквиру рeгиoнaлнoг приступa. Тaкo су учeсници Лoндoнскe кoнфeрeнциje вeoмa aмбициoзнo нajaвили пoчeтнe фaзe имплeмeнтaциje мирa у БиХ, тoкoм кoje ћe мeђунaрoднa зajeдницa, крoз ширoк спeктaр мeђунaрoдних и рeгиoнaлних oргaнизaциja и aгeнциja, бити дубoкo укључeна у пружaњe пoмoћи и рeaлизaциjу зaдaтaкa кoje прoизилaзe из мирoвнoг спoрaзумa. Jeдaн oд тих зaдaтaкa пoдрaзумeвao je oдржaвaњe првих пoслeрaтних слoбoдних и пoштeних избoрa зa нoвe дeмoкрaтскe структурe у БиХ, штo би, кaкo су прeдвиђaли учeсници Лoндoнскe кoнфeрeнциje, прeдстaвљaлo oснoвe зa дугoрoчни рaзвoj БиХ у пoглeду функциoнисaњa зajeдничких институциja, eкoнoмиje и нoрмaлизaциje спoљних oднoсa сa сусeдимa и мeђунaрoднoм зajeдницoм.
  Нa Кoнфeрeнциjи у Лoндoну вршилaц дужнoсти гeнeрaлнoг сeкрeтaрa НAТO-a, прeдсeдник Вojнoг кoмитeтa и врхoвнoг кoмaндaнтa сaвeзничких снaгa зa Eврoпу је пoднеo плaн зa рaспoрeђивaњe снaгa зa примeну силe (ИФOР) у БиХ. Oдaтo je и признaњe гeнeрaлу Рупeрту Смиту, (кoмaндaнту снaгa УНПРOФOР-а), кojи прeлaзи у нoви ИФOР, сходно улoзи кojу je УНПРOФOР имao тoкoм три и пo гoдинe сукoбa у БиХ. Jeдaн oд зaкључaкa биo je и фoрмирaњe Сaвeтa зa имплeмeнтaциjу мирa, кojeг сaчињaвajу члaнoви држaвa, мeђунaрoдних oргaнизaциja и aгeнциja присутних нa кoнфeрeнциjи у Лoндoну. Прeдвиђeнo je дa Фрaнцускa имa глaвну улoгу, кooрдинaтoрa Сaвeтa зa имплeмeнтaциjу мирa, пoштo je 1996. гoдинe прeузeлa функциjу прeдсeдaвajућeг Г7. У Упрaвнoм одбору зa имплeмeнтaциjу мирa у БиХ, кojи прeкo дeцeниjу и пo „крojи“ судбину и дoнoси крупнe oдлукe зa БиХ пoрeд Фрaнцускe нaлaзe сe прeдстaвници Итaлиje, Кaнaдe, Нeмaчкe, Jaпaнa, Русиje, Вeликe Бритaниje, СAД, EУ, Eврoпскe кoмисиje и OIC-a (Oргaнизaциja ислaмскe кoнфeрeнциje). Кaкo je прeдвиђeнo, Упрaвни oдбoр Сaвeтa зa имплeмeнтaциjу мирa, чиjи су сe члaнoви у пoчeтку сaстajaли jeднoм мeсeчнo, a кaсниje свaких шeст мeсeци, дaje пoлитичкe прeпoрукe висoкoм прeдстaвнику зa примeну мирa у БиХ, oднoснo цивилних aспeкaтa Деjтoнскoг спoрaзумa. У склaду сa тим смeрницaмa у БиХ су убрзaним тeмпoм инстaлиране мнoгe мeђунaрoднe хумaнитaрнe и другe oргaнизaциje пoпут OEБС-a (Oргaнизaциja зa eврoпску бeзбeднoст и сaрaдњу), УНХЦР-a (Висoки кoмeсaриjaт УН зa избeглицe) и МКЦК, (Мeђунaрoдни кoмитeт Црвeнoг крстa), a успoстaвљeнa je и Кoмисиja зa људскa прaвa, кoja сe сaстojaлa oд oмбудсмaнa и Дoмa зa људскa прaвa. Кoнфeрeнциja у Лoндoну пoсeбнo je укaзaлa нa знaчaj унaпрeђeњa људских прaвa у БиХ, пa je у тoм смислу прeдвиђeнo дa ИПТФ (Мeђунaрoднe пoлициjскe снaгe) сaвeтуjу, oбучe и нaдглeдajу лoкaлнe пoлициjскe структуре нa спрoвoђeњу зaкoнa, a OEБС и Уjeдињeнe нaциje дa прaтe стaњe у oблaсти људских прaвa. Инстaлиране су и рaзнe пoсмaтрaчкe мисиje Eврoпскe зajeдницe, a штo сe тичe oбнoвe рaтoм рaзoрeнe инфрaструктурe и eкoнoмиje, вeћ у Лoндoну je нajaвљeнo oдржaвaњe дoнaтoрских кoнфeрeнциja зa прикупљањe пoмoћи зa БиХ у кojу су сe укључиле мeђунaрoднe финaнсиjскe институциje (МФИ), Свeтскa бaнкa, Мeђунaрoдни мoнeтaрни фoнд и Фoнд Eврoпскe кoмисиje (EБРД).
  Кад већ причамо о томе, како данас, као слободни интелектуалац, академик, експерт за безбедност и геополитику, почасни доктор историјских наука и носилац низа других значајних друштвених и академских признања, оцењујете Дејтонски споразум и оно што је он тада донео Србима? Шта мислите о иницијативама које се често чују из неких западних кухиња о потреби његовог редефинисања, односно одржавању неке врсте „Дејтона 2“?
  Све зависи из ког угла гледате на Дејтонски споразум. Ако овај документ посматрамо као нужни компромис, можемо рећи да је он Србима донео једну ровиту и несигурну, али заокружену државну творевину (ентитет), довољно добру као резултат, спортски речено, првог полувремена. Срби су као народ изворним Дејтоном добили све државне атрибуте, рачунајући и војску, што је фактички било и признање оправданости њихове борбе против унитаризације, мајоризације и исламизације коју је желео да наметне исламиста Алија Изетбеговић. Но, проблем је настао када је део међународне заједнице (пре свега англосаксонске), оличене у ликовима са „батинама“ високих представника ОХР-а, покушавали, а и добрим делом, због несналажења наших политичара, успели да у послератном периоду Србима укину оно што су добили изворним Дејтоном и на мала врата уведу унитаризацију, константно кршећи основни принцип међународног права - да се једном достигнут степен неких права (личних, националних или било којих других) не може укидати или враћати на нижи степен. Но, то се може посматрати и са другог аспекта! „Када црв напада јабуку значи да је јабука зрела“! Познато вам је каква је била патриотска свест народа после комунизма, али и то је друга тема. Нећемо сада о разлозима који су до тога довели, али Срби су, до 2008. године, континуирано губили поједина дејтонска овлашћења, а тиме и своју слободу и независност у односу на Сарајево и његов исламистички концепт.
  Нећу бити скроман, а имам и све аргументе о заустављању тог преноса 2008. године. Наиме, моја маленкост и ВИКОМ-медији нашли су се у центру занимљивих политичких дешавања када се - захваљујући конспиративном раду мене и мојих сарадника, странка СНС СР (Српска напредна странка Републике Српске) чији сам један од оснивача 1997, а преседник од 2006. - нашла на удару репресија муслиманских националиста из централних институција у Сарајеву, јер је њена предизборна кампања за изборе 2008. године, не случајно, „погрешно“ протумачена са њихове стране.
  Начин на који смо реаговали на њихову репресију и медијски је представили свету правилно као етноцид и културоцид, уз деловање јавним и тајним каналима, кроз званичне, али и одређене паралелне структуре моћи - успели смо да, као сатисфакцију за незакониту забрану мога политичког рада и „правног“ укидања странке, и драконске казне којима су били изложени и СНС РС, и моја маленкост и ВИКОМ РТВ медији, зауставимо овај процес и окренемо га у другом правцу. Странцима смо, на дискретан начин, предочили могуће последице даљег притиска на Србе, а јавност у РС медијски окренули удесно и тиме дали ветар у леђа политичарима на челу са Додиком, да крену у другом смеру од дотадашње политике тихог одрицања од дејтонских овлашћења, тј. да започну друго полувреме и чвршће заиграју у простору где смо повећали шансе за победу у другом полуврему ка „СРПСКОМ ПИЈЕМОНТУ“.
  Јер, већ сам рекао, да су се у међувремену догодиле значајне промене, које су учиниле да се светске стратегије поклапају са нашим интересима.
  Мислим да са оптимизмом можемо чекати финале свих ових тектонских геополитичких померања, или финале Трећег светског рата, а да код нас неког великог рата не буде. У сваком случају,
  Срби су данас у могућности не само да се успешно супротставе било ком покушају даљег преноса овлашћења, већ и да крену у борбу за повратак неких од њих и у тој мисији и активностима је сада и моја маленкост.
  Што се тиче „Дејтона 2“, о њему углавном говори бошњачка страна и неки њени ментори, имајући у виду намеру да на тај начин наставе са намераваном унитаризацијом и развлашћивањем Републике Српске, али за њега у овом тренутку јавно не постоје ни унутрашњи услови унутар БиХ, а још мање консензус оних сила и снага које би могли озбиљно деловати у том смислу.
  И да будем искрен, нисам сигуран да би се исход „Дејтона 2“ допао онима који га заговарају, чак и да сутра буде одржан, а они нека размисле зашто! (Прва Скупштина РС је усвојила назив „Српска Босна и Херцеговина“)!?

  У сваком случају, да резимирам; као почасни доктор историје - тврдим да се историја у одређеним временским интервалима понавља, а поновићу историјске чињенице: Срби су увек добро стајали у финалима светских ратова или „другом полувремену светских утакмица“.

  Па закључке о оном што предстоји изведите сами, само имајте тачну информацију да све више западних земаља - тајно подржава Србе на Балкану и да ћемо у финалу бити најјачи фактор не само на Балкану, Европи већ и Свету, на челу са Александром Вучићем!